Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

XXXV Veruj

Dva su dana u godini kada se svetlost i mrak sučele u istoj snazi, a sasvim retko se desi da im se i uštap prikloni. A tog jutra dok je Zarja gledala kako hladno Svevidovo oko nestaje pred nadirućom svetlosti sa istoka, Zemlja se u raskoši baškarila pod maglenim senkama koje je prohladna noć ostavila za sobom. Udišući prezreli miris kopnućeg leta, vidarka je pevala zahvalu Majci i svojim zvonkim glasom razgrtala prozirni spokoj koji se krilio nad njom. Znajući da je jesen vreme za ubiranje plodova, dobro je pazila da zatomi sve svoje želje. Uvrediti Majku traženjem onda kada je najviše davala, bilo je nešto najgore što je žena mogla da učini, i zato se Zarja čuvala da ni mislima ne dotakne Dora iako joj je srce drhtalo od bola.

Okrenuvši leđa iščezlom Mesecu, zagledala se u crvenu buktinju koja je izronila sa istočnog obzorja, a onda joj je pažnju privuklo lelujanje trave ispred njenih stopala.

Moglo je da bude priviđenje ili san, ali nije. I mada je od praskozorja pevala Majci, nije bila umorna da bi joj se svest poigravala tvoreći nestvarne prizore. Bila je to zaista zmija, dugačka i lepa, šarene košuljice koja se presijavala na probuktalom suncu.

Zarja ju je najpre nepoverljivo gledala kako zavodljivo pleše i vijuga pod njenim nogama, a onda je osetila potrebu da čučne i pruži ruku ka njoj. Kao da je samo to čekala, zmija se izvila i obavijajući joj se oko zgloba, uspuzala uz podlakticu. Ošamućena dodirom, vidarka je slušala tiho siktanje nemoćna da bilo šta razume, a nekakva čudna veza koja se plela između nje i palacavog zemljinog bića ispunjavala ju je poverenjem i spokojem. Polako se uspravivši i ne odvajajući pogled od zmijinih očiju, disala je duboko, uranjajući u belu izmaglicu. A migoljavo telo je nastavilo da joj se uspinje uz nadlakticu, pa preko ramena i na kraju joj se konačno obmotalo oko vrata.

I dok je Zarja prebirala po svojoj zamućenoj svesti pokušavajući da se seti da li je ijedna mudrosna doživela nešto slično, na suprotnom kraju proplanka Isidor je stajao sakriven u senkama drveća i u neverici gledao ono što se dešava.

Osetivši kad je sredinom noći devojka napustila postelju, krišom je pošao za njom prateći je najpre do jezera. I dok ju je gledao kako se svlači i okrenuta ka punom mesecu na nerazumljivom jeziku peva ulazeći u vodu, bilo mu je jasno da ono što radi ima veze sa danom koji je pred njima. I u njegovoj svesti jesenja ravnodnevica je bila važan trenutak, pa iako sam nije učestvovao u obredima, setio se da je Zarja Majčina sveštenica.

Kao opčinjen je gledao njeno obredno predavanje vodi, a kada je završila i obukla belu haljinu, drugačiju od onih koje je svakodnevno nosila, nastavio je da je u tišini prati do obližnjeg proplanka. Ne osećajući se ni najmanje krivim što svojih prisustvom narušava njene molitve, video je kako zaseca dlan i kapajućom krvlju iscrtava oko sebe krug.

Zabrinut što je tako daleko od naselja otišla, budno je osluškivao šumu oko njih, a onda se sledio kada se zmija pojavila. Stiskajući bodež u jednoj a koplje u drugoj ruci, brzo i plitko je disao ne usuđujući se da se pokrene ni uzvikne. I nije znao koliko je vremena prošlo dok Zarja ponovo nije kleknula, a šareni gmizavac spuzao niz nju isto onako kako se uspeo.

Lovac je na trenutak odahnuo gledajući kako se zmija spušta na tlo i kroz lelujanje trave udaljava, a onda pretrnuo kada je devojka legla na zemlju. Zaboravljajući na oprez, istog trenutka je potrčao i stigavši do opruženog tela, odbacio oružje i spustio se na kolena.

̶ Zarja! Zarja! Je li te ugrizla? - uplašeno ju je zgrabio za ramena i ne čekajući da mu odgovori, počeo da joj razgrće haljinu oko vrata tražeći tragove ugriza.

̶ Nije... Samo mi se spava - prošaputala je gledajući ga zamagljenim pogledom, a onda uzdahnula i sklopila oči.

Isidor je i dalje pretraživao njeno telo dok se nije uverio u ono što mu je rekla, a kada je video da ni drmusanjem ne može da je povrati iz usnulosti, pokupio je oružje i podigavši je u naručje, žurno se uputio ka naselju.