Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

LIII Gorkinja

Sa Zarjinim odlaskom sva svetlost je nestala, a Tihana je sedela u tišini, čekajući da joj Vuk odgovori na pozive koje mu je slala mislima. Još uvek je bila u pećini, znala je to po vlažnosti koju je udisala, ali onako iscrpljena nije se usuđivala da krene kroz mrak. A nije ni imala gde. Vuk ju je doveo i samo je on mogao da je vrati i zato je ostala nepokretna ne čineći ništa, jer ništa i nije mogla da učini. Zahvalna što joj bol ne dolazi, nastavila je da osluškuje, a kada ju je umor sustigao, čvrsto se obmotala bundom i legla na tlo želeći da na kratko otpočine.

I već je bila u snohvatici, na onoj granici kada stvarnost gasne, a telo gubi svoju težinu, kada ju je obuzelo toplo titranje, a ženski glas povukao u dublju omamljenost.

̶    Još uvek si snovida i to je dar koji ti niko ne može oduzeti. Ono što si rođenjem dobila, izgubićeš tek u smrti....

Umirena onim što čuje, promeškoljila se u toplini, a onda se ipak setila da upita:

̶    A zašto me je bolelo?

̶   Bila je to tvoja žrtva, ona kojom si morala da platiš saznanje o tome šta nosiš u sebi... Devet čvorova, toliko ih imaš. Jednim je vezano ono nepoznato čega se plašiš, drugim žudnja koju osećaš prema Vuku, a onih preostalih sedam drže tvoju potrebu za njim. Za svaku godinu koju si odbila da mu služiš, potisnuto se pretvorilo u bol, a Vuk ju drži svezanu od prvog uštapa kada ti je darovao moć. To što je ne osećaš, ne znači da ne postoji. Ti nisi svesna patnje koju ti nanosi jer je Vuk nosi za oboje, a sve mu je teže da se bori sa tim. To što si noćas osetila, bila je bol tri neutažena uštapa, a ispod svakog čvora ih je dvanaest. Pa ti sad vidi šta će te sustići kad ih jednog dana ispusti, a to će se sigurno dogoditi...

̶   Ne želim bol... ne mogu... – pomerena iz bezbrižnosti, Tihana se prenula, ali glas ju i dalje držao u polusnu. Mek i pevljiv, pleo je niti oko njene svesti, a ona plutala pokorno ga prateći.

̶    A ti onda lezi s Vukom! Zadovolji svoju žudnju i potrebu, telo oslobodi čvorova... A meni žrtvuj devicu, i sa onim što ću ti dati, bićeš najmoćnije biće na zemlji... – zavodljivo šaputanje je vuklo u maglenost, pa iako je sve zvučalo tako jednostavno, tako lako, Tihana je znala da mora da odbije.

̶    Ne mogu... ni jedno, ni drugo

̶   Onda ćeš umreti od boli – glas je upozorio, pa tiše i s pretnjom nastavio – I sa tobom i drugi... Pred vama je rat, a videla sam koliko te Astrid mrzi... U ogromnoj ste opasnosti, ne samo ti i tvoj sin, već čitav tvoj narod, a i moj, zmajeviti... Nebrojeni ljudi će pasti, izgubiti glave zbog tvoje tvrdoglavosti... Zato dobro razmisli: Šta je život jedne device u odnosu na sve one koji će izginuti? – reči su na kratko zamrle, pa se opet podigle u tihom pevušenju – Kad bi samo znala koliko je krvi i mesa žrtvovano za ovo što ja tebi nudim; koliko je prvosveštenih svoju rođenu decu prinelo na trebiš moleći za pomoć da osvoje svet i vladaju njime...

̶    Zato su ih duhovi i napustili... – iako zamagljena snom, Tihana se sećala onoga u šta je verovala – I zato su ljudi tu gde jesu, takvi kakvi jesu: pohlepni i željni moći... A meni ne treba svet... Ja već imam svoju zemlju, svoj narod i porodicu. I rođena sam da štitim i volim, a ne da osvajam.

̶   To Vuk govori iz tebe... To nisi ti... – glas je zarežao s prezirom.

̶   To jesam ja... – spokojno je uzvratila, ukotvljena u onome što je bila – Kći i majka, ona koja je rođena i rađa iz ljubavi... Ali ne znam ko si ti... Ne zvučiš kao Majčina kći...

I Tihana tad zadrhti, a san kao da se dvoumi da li da nestane ili se nastavi, na trenutak zatreperi, a onda učvrsti. Dok joj se vid bistri, a maglenost nestaje, ukazuje se slika Gorkinje. Zlatokosa i prelepa, sedi kraj vatre ogrnuta crnim mekim krznom, a koža joj svetluca pod plamenom. Na kratko se osmehne i kao da pogledom prodire u nju, zamišljeno nagne glavu na stranu, pa zadovoljno prošapće:

̶   Ja jesam Majčina kći... A sada znam da si i ti... – nekoliko trenutaka poćuti dok joj se buktanje crvenih očiju umiri, a kad se pokaže njihovo jarko plavetnilo, zavodljivim glasom nastavi – Ovo je bila kušnja, a ti si odolela, pokazala da si vredna moje pomoći. I zato me dobro slušaj:

U davna vremena ovo je bila Ognjena planina. Crna i drhtava, dugo je izbacivala iz sebe vatru i dim, a onda je počela da se hladi i oganj se spustio u Majčinu utrobu. Od njega su ostali topli izvori i ovo jezero iz kog sam izronila, a zemlja je ozelenela i nastanile je mnoge ptice i zveri. U to vreme duhovi su se već mešali sa ljudima i ja sam poželela da to isto učinim. Preletela sam svet tražeći nekog ko će odgovarati mojoj moći, a kada sam ga pronašla, dovela sam ga ovde. Bio je vatronoša, muškarac koji je umeo da oživi vatru iz kamena i drveta, i zbog toga mi je bio po volji. Sa njim sam začela sinove, a svojom moći njegov dar da oživi vatru pretvorila u zmajev dah, sposobnost da upravlja njom, isto onako kako ti možeš da upravljaš snovima... I kao što si ti Vukova velima, on je bio moj ognjeni. I naš narod se tako zvao. Pod mojom zaštitom bio je moćan i vekovima živeo u blagostanju. A onda su počeli ratovi i duhovi su odlučili da napuste ovaj svet. Nevoljno sam napustila svoj dom i dugo čeznula za onim što sam izgubila... I nisam bila jedina... Mnogim duhovima je nedostajalo obožavanje i žrtve koje su dobijali od svojih poklonika. Teško je odreći se nečega što ti prija, a ljudi su zaista umeli da nam ugode. I zato nemoj da te čudi što sam jednoga dana odgovorila na poziv koji mi je stigao sa ovoga sveta... Muškarac koji me je prizvao bio je mudrac, iz loze vatronoša. Bez moje moći ognjeni više nisu postojali, a narodom je vladao poglavar, surov i tvrdokoran, nespreman da napusti zemlju na koju se navukla studen. Ljudi su skapavali od gladi i hladnoće, a ja sam sa tugom slušala kako moj, nekad moćan narod, sada polako odumire. Vatronoša je bio očajan i molio da im pomognem, a ja sam pristala da to i učinim. Jedna je noć bila dovoljna da zanesem sa njim, a onda mu rekla da me pozove za devet meseci.

Kada smo se ponovo videli, dala sam mu sina i uz njega proročanstvo koje je trebalo da ih odvede do nove zemlje i novog početka. Pošto je vatronoša bio bez ugleda, dečaka je predao poglavaru uz reči da mu je darovan od zmaja. Kako je ovaj imao samo kćeri, prihvatio je Kremana i bio mu otac kao i devojčicama: grub i težak, ne znajući za nežnost. Kada je dečak stasao u muškarca, oženio ga sa svojom najmlađom kćeri, onom koja mu je bila sklona i prijatelj od malena... I to je bilo jedino dobro što je učinio za njega... Tek nakon očuhove smrti, Kreman Zmajeviti je pokrenuo narod ka jugu, a kada je stigao, moć koju sam mu dala pre polaska iskoristio je da pali i uništava. Odan ženi koju je u postojbini ostavio, umesto da kao muškarac osvoji neprobuđenu Mesečevu kćer, on ju je uzeo na silu. Da nije to učinio, rodila bi mu dete ogromnih moći, dečaka sa pomešanim ognjenim i velimskim nasleđem... Umesto toga, Jakša je bio plod boli i mržnje, bez darova koji bi ga učinili velikim... A dvostruko nasleđe koje je njemu bilo namenjeno, u tebi se otvorilo...

Izgubljena u nestvarnosti sna, Tihana je sva uzdrhtala slušala priču. Iz spisa o Kremanovom životu sve je već znala, osim tajne o njegovom poreklu. O njoj nije bilo ni reči, ni jednog nagoveštaja i zato je, uplašena svoje zmajevitosti, tiho upitala:

̶   Da li me zato zabolelo one noći kada sam prizvala san? Zato što sam žena?

̶   Ne, nije zbog toga... – zamišljeno se osmehnuvši, Gorkinja je rekla – Ti si od rođenja bila vatronoša... Verujem da ti je sada jasno zašto si otkrila onu tvar koja vrhove vaših strela čini zapaljivim... A te noći kada si podigla svoju moć da bi prizvala san, u trenutku kada si osetila Astridinu mržnju, tvoje telo je osetilo opasnost i vatronoštvo je preraslo u zmajev dah da bi te zaštitilo... Ti nisi znala za to, bilo ti je nepoznato, i zato si ga u strahu nesvesno odgurnula. Ono što je trebalo da se razlije kroz tebe i osnaži te, ti si zgusnula, potisnula i svezala. Zato te je i bolelo kad god si ga dotakla. Moraš da ga oslobodiš i prihvatiš, a ja ću ti dati sećanja. Ona će te naučiti kako da prizoveš vatru i vladaš njom... I ako ti ikad budem bila potrebna, pozovi me... Doći ću ti iz toplog pećinskog jezera ili izvora. Znam da takvih ima na tvojim planinama... I ne boj se, ne treba da mi na trebiš prinosiš devicu. Dovoljna su žrtva ti čvorovi koje nosiš u sebi... A sad utoni u san, Zmaj Ognjena Vučice... Vreme ti je da služiš Vuku...

Drage moje, ostalo je još samo epilog da napišem, pa da završim i ovu knjigu pred novu godinu, onako kako sam i prošlu. A do tada imam jednu molbu za vas: Ako je neka voljna da bude moja beta čitateljka i da mi otvoreno i slobodno ukaže na sve ono što joj se ne sviđa u priči, spasite me i pošaljite mejl u inboks. 

Ljubim vas... I da, još tri dana do izvlačenja srećne dobitnice Buđenja vuka, pa ako još uvek niste ostavile svoj komentar, post vas čeka na fb stranici Vizdaški letopis.