Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

XL Slepilo

Lenjo se budila omamljena toplinom muškog tela koje joj je grejalo leđa, a onda se iznenadila osetivši da je i pod njenom rukom nešto što se pomera disanjem. I pre nego što je otvorila oči, setila se da je zaspala u Isidorovom zagrljaju, a kada je ugledala Dora u svom, osmehnula se razneženo. Ušuškavši ga krznom oko ramena, vratila se u san ne mareći što je svanulo.

̶    Želim do šume!

Nebo je bilo tmurno, a vetar udarao razgrćući prednjice kožuha koji joj je Isidor dao da obuče. Još uvek pospana, posmatrala je dečaka dok je stajao naslonjen na očevu snažnu podlakticu gledajući ka onoj strani gde je započinjalo beskrajno zelenilo borova. Iako je razumela njegovu potrebu da se odupre strahu iz sna, znala je da još uvek nije dovoljno snažan da bi izdržao toliki napor. Trebalo je ići postepeno i zato mu je obzirno rekla:

̶    Ja bih ti to predložila tek kada sâm budeš mogao da obiđeš krug oko pohre... Nemoj sebe da opterećuješ neuspehom.

̶    A možda to i ne bi bilo toliko loše – upozorivši je pogledom, Isidor ju je podsetio – Što se pre bude suočio sa porazom, lakše će ga kasnije podnositi.

̶     Ako bude od onih koji srljaju... Ja više volim da odmerim mogućnosti i idem na sigurno – slegnula je ramenima pokazujući da ne želi više da meša.

̶    Zato što si žena... Dor će biti lovac i ratnik, a muškarac ponekad mora da se zaleti u neizvesno, pa čak i u ono što zna da će mu izmaći... Vrednost onoga što želimo određuje da li ćemo pokušati da ga osvojimo – pogledavši je tako da ju je oblila toplina, Isidor se okrenuo sinu – I? Šta si odlučio?

Dečak se nekoliko trenutaka premišljao gledajući naizmenično oca i vidarku, a onda se osmehnuo.

̶    Danas ću pokušati sâm oko pohre, a sutra ćemo krenuti ka šumi... I nema veze da li ću uspeti. Zarja je rekla da budem uporan i što više hodam da bih ojačao noge...

Shvativši da je odabrao sredinu da bi ugodio i njoj i Isidoru, devojka je osetila krivicu.

̶    A šta ako je tvoj otac u pravu? Možda te ja previše štitim.

̶    Ne brini se – Dor se nasmejao da bi je utešio – Neću imati snage da sâm napravim krug oko pohre...

̶    Ali to ne znači da treba da odustaneš. Daj sve od sebe!

Klimnuvši glavom, dečak je povukao ruku i napustivši oslonac oca, počeo da hoda. Gledajući ga onako nesigurnog na nogama, Isidor je pružio korak da bi se našao ispred njega, a Zarji je bljesnula slika Borisa kada se prvi put pustio iz majčinog naručja. Setila se kako su Tihana i ona zajedno viknule Opaaa i nasmejale se kada je pao na guzu, a onda ga hrabrile da ustane i pružajući ruke ka njemu, vabile ga da nastavi. A on je hodao, padao i ustajao sve vreme gledajući majku i smejući se sa njom. Njegova detinja svest neopterećena rečima može i ne može, uspeh i poraz, vodila ga je dalje. I naučio je da trči, skače, pliva i penje se po drveću. S onim osmehom koji mu je majka usadila, ustajao je posle svakog pada i poraza, i grabio dalje osvajajući sve više.

Da bi kroz život išao, mora da nauči kako da ustane nakon što padne, setivši se Tihaninih reči kada je Boris prvi put stao na noge, Zarja se zagledala u osmogodišnjeg dečaka koji je bio pred njom. Opomenuta da više nije bolestan i da ga čitav život čeka kao veliki izazov, privezala je vrpce kožuha i pogledavši još jednom koliko je udaljena šuma, viknula:

̶     Dor!

Sačekala je da se dečak okrene, a kada ju je upitno pogledao, pokazala je glavom ka borovima – Hajdemo!