Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

XLIII U snežnoj oluji

Da te večeri Dair i Karna nisu došli vajkajući se kako ih bole zglobovi, Zarja ne bi ni pomislila da je tako nešto moguće. Dan jeste mirisao na zimu, ali tih i bez oblaka, samo jedan od mnoštva jesenjih kakvi su na Vis-dahu znali da se protežu sedmicu ili dve pre nego što zabeli. A onda ju je usred noći probudio jezivi fijuk vetra. Podigavši se uplašena njegovom silinom, osluškivala je kako udara o krovnu padinu sve dok je Isidor nije povukao nazad u krzna i privlačeći je uz svoje grudi, tiho rekao:

̶ Stigao je... onaj čije se ime ne govori da se ne bi odomaćio i zauvek ostao.

̶ Znači li to da sutra neću moći u lov na šumske golubove?

̶ Danima nećeš moći nigde, ni ti, ni bilo ko drugi.

Uzdahnuvši razočarano, leđima se pripila uz njega upijajući toplinu, a onda prošaputala:

̶ Ledeno je... Trebalo bi da proverim da se Dor nije slučajno otkrio.

̶ Nisam, ne brini - iz tame se začuo dečak - I uzeo sam ono dodatno krzno koje si mi ostavila.

̶ I tebe je vetar probudio?

̶ To nije samo vetar, Zarja - glasom od kojeg se naježila, Isidor ju je upozorio - I zato je najbolje da se utišamo... Spavaj...

Ali nije mogla da se uspava, ni te, a ni sledeće dve noći. Progonjena sablasnim hučanjem, ostajala je budna do svitanja, a onda bi na kratko trenula slomljena umorom. Naleti vetra nisu posustajali i mada je minuo prvi talas hladnoće čim je pohru prekrio debeli snežni nanos, Zajra je ostala osetljiva i razdražena, mučena otamničenjem u kojem su se našli. Posle svakog olujnog udara sa brigom je poglédala ka drvenom stropu i prečkom poduprtim vratima, i mada ju je Isidor podsećao da je sklonište čvrsto, a hrane i drva dovoljno za čitavu zimu, nije mogla da se umiri. Nekakav čudan strah se uvukao u nju, treperenje podno želuca i jeza koja se spušta niz kičmu čak i onda kada sedi kraj bukteće vatre ognjišta.

̶ Mi ovo zovemo bela smrt, ali kod nas, na Vis-dahu, nikad ne traje ovako dugo, niti je ovoliko strašno. Valjda zato što su nam kuće od kamena... Ovde mi se čini da će nas oduvati ili potpuno zavejati... - pogledavši na kratko Dora dok mu je pružala zdelu sa večerom, tiho je rekla trgnuvši ga iz njegove zamišljenosti.

Te večeri je i dečak bio neobičan. Nesvojsveno sebi tih, s vremena na vreme se okretao ka onoj strani gde je vetar udarao u zidove pohre. Kao da osluškuje u zatišjima između sablasnih fijukanja, pogleda suženog i lica usredsređenog, izgledao je zbunjen i zabrinut.

̶ Nije valjda da se i ti bojiš? - oprezno je upitala osećajući neprijatnost jer je mislila da je svoj nemir prenela i na njega.

̶ Ma nije to, nego... - snebivajući se, Dor je pogledao ka njoj, pa prema ocu - Čini mi se kao da mahove čujem nečije glasove... Ali to je nemoguće, zar ne? Niko po ovom nevremenu ne bi mogao....

Odjednom je ućutao i okrenuvši glavu na onu istu stranu, zagledao se praznim pogledom.

̶ Evo ih opet... Sada su glasniji... - nevoljno je prošaputao kao da se stidi.

I u tom trenutku poznata bojazan je savladala Zarju. Prepoznavši nelagodu koju je viđala na Tihani kada se budila iz nemirnih snova, nesvesno je posegnula ka Isidorovoj ruci i stisnula mu nadlakticu dajući mu znak da ćuti.

̶ Dor, ljubavi, reci mi šta čuješ - pokušavši da prikrije svoj nemir, tiho ga je ohrabrila.

̶ Žena je, viče kao da je ljuta... Rekla je Kalim, ali ne razumem ostalo... Govori nekim čudnim jezikom...

̶ Ponovi mi njene reči... pokušaj... Možda ću ja razumeti...

Dečak je klimnuo glavom i ne pogledavši ka Zarji, počeo da prenosi ono što je uspevao da uhvati. A ona se sledila posle prvih reči koje je čula. Stisnula je snažnije Isidorovu ruku i prepoznavši jezik kojem je Tihana učila svog sina, s nevericom je prevodila u sebi: