Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

XXXVIII Nedostaješ

Dve sedmice nakon što je Relja otišao sa Vis-daha, Marina je počela da mrzi Sveznanj. A sada je Kreman-grad mrzela još više. U učilištu bar nije bilo devojaka, a pomisao da će se jato njih obrušiti na prestolonaslednika čim bude došao na dvor da bi pozdravio oca, činila je da joj se želudac stisne u kamen. I već danima nije mogla da jede, a nije ni učila. Jer u isto vreme kada je vojvoda Ognjen stigao na Vis-dah, u Risnadu se iskrcao kralj. A naravno, Relja je već bio na dvoru i sa ostalima proslavljao veliku ratnu pobedu, ali najpre su paljenjem obrednih vatri ožalalili pale i proslavili žrtvu koju su podneli.

Kneginjica Kalimska je već znala kako sve to izgleda: narod kliče na ulicama, a na dvoru okupljena sva novogorska vlastela, i naravno, njihove kćeri sa njima. U najlepšim haljinama, sa nakitom koji zasenjuje oči, utrkuju se koja će da bude lepša i zamamnijim osmehom zabljesne prestolonaslednika. A ni jedna od njih ne zna da je on već veren, i da na Vis-dahu postoji ona koja danima čeka na njegovo pismo.

Zatvorivši korice knjige koju je čitavo poslepodne bezuspešno pokušavala da čita, prilazi prozoru uzdahnuvši ljuta na sebe jer je popustila pred ljubomorom. Daleka, lepa i tajanstvena, u mislima joj odjekuju majčine reči i dok pokušava da se uteši njima, u vrtu ugleda Kalu kako hoda od drveta do drveta. U trenutku kada joj se okrene licem, devojci se učini da je zabrinuta, a onda se mlada žena izgubi u senkama ispod stabala.

Gonjena svojim mukama, Marina odustaje od učenja i užurbanim hodom napušta knjižnu dvoranu da bi potražila Tihanu. Mora da razgovara sa njom ili će poludeti od neizvesnosti. Jer ne zna drugo šta da radi. A Tihana će znati, Tihana će sigurno znati.

̶    Ina, da li je gospodarica već sišla u obednu odaju?

̶    Nije, još uvek je u svojim odajama sa Istanom. Uskoro će večera, trebalo bi da siđu.

I dok se vidarka udaljava, Marini bljesne slika Kalinog zabrinutog lica. Naježivši se od pomisli da je mlada žena naslutila ono što sama odavno zna, pruža korak i kreće ka svojoj sobi da ponovo pročita poslednje Reljino pismo.

̶     Osećam se nekako prevareno - zavalivši se u svoj naslonjač, Tihana je uzdahnula gledajući Istana. Ni treći dan od njihovog ponovnog susreta nije mogla da se privikne na njegov drugačiji izgled. Gotovo ni traga onom mladiću sa kojim se nekada družila. Muškarac koji je sedeo pred njom zračio je nabujalom snagom i samosvešću, a ona je pokušavala da taj lik ugradi u sliku godinama građenu iz njegovih pisama - Sve ovo vreme sam ti ćutala istinu o sebi, a sada se ispostavilo da si ti neko ko mi je u toj tajni ipak najbliži.

̶    Da si mi se ranije poverila, ne bih bio sposoban ni spreman da te razumem - primetio je prevrćući bodež u rukama. Onaj crni biser udubljen u dršku od belokosti mamio mu je prste, a on je razmišljao o ogrlici koju je za nju doneo iz Kalima - Sve ima svoje vreme, a neke tajne dugo zriju dok ne postanu svarljive.

̶     A nas dvoje? Gde smo mi u njemu? Ja pripadam poslednjem moćnom duhu, a ti njegovoj sestri koja više nije na našem svetu. I šta smo mi: ostaci drevne prošlosti koji su osuđeni da nestanu ili nešto što novom prethodi?

̶    I ja sam se to pitao. Zato mi je bilo potrebno da te što pre vidim. Želim da znam zašto mi je Vuk poslao oznake služenja Crnoj Vučici ako ona više nije ovde i ti predmeti nemaju svoju upotrebnu svrhu? Razumem zašto je važno da poznajem svoju prošlost i ostavim to znanje u nasleđe potomcima, ali ne bih želeo da oni postanu teret okamenjenosti koja nas slepo pokorava nečemu što je bilo a više ne postoji.

̶    Ne znam - odmahnuvši glavom, Tihana je zamišljeno priznala - Nije mi odgovorio ni kada sam ga pitala za posetu Bahti i one svetinje za koje je Ognjenu rekao da će nam ih dati pred taj put... A jesi li ti proverio ono za šta sam te u pismu zamolila?