Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

IV Dolazak u Kalim

Posle dve sedmice koje je provela na brodu, Boreni je bilo dosta plovidbe. U početku je nekako i podnosila ljuljanje koje je dečake oduševljavalo, ali kada se vetar pojačao podižući talase toliko velike da ona više nije imala hrabrosti da ih gleda, povukla se ispod palube odbijajući da izađe sve dok se nevreme ne smiri. Rastravi koje je Nana od prvoga dana pripremala želeći da one koji nisu navikli na putovanja brodom zaštiti od morske bolesti, više joj nisu pomagali, a miris metvice i lavande postao joj je toliko mrzak da je zabranila Strahilu da ih ikada više prinese njenoj blizini.

I mada je zapovednik broda trljao ruke i zadovoljno govorio kako je samo nebo udesilo da more bude na savršenoj granici između neprijatnog i opasnog, taman toliko da morske razbojnike i njihove brodove drži ukotvljene i nevoljne da po ružnom vremenu isplove tražeći svoj plen, Borena je zgroženo odmahivala rukom. Na Stašina ubeđivanja kako nisu mogli poželeti bolji vetar, odgovarala je nemoćnim režanjem dok je sedela zgrčena u uglu male, smrdljive odaje držeći u rukama kabao u koji je već već danima povraćala.

Izmoždena strahom kojeg ni jedna reč njenoga muža više nije mogla da umiri, molila se Majci da poludeli vetar utiša a more umiri pre nego što neki od ogromnih talasa razbije njihov ljuljajući brod, a njih odvuče u svoje ledene dubine.

̶ Obećaj mi da decu nećete izvoditi na palubu dok traje oluja. Obećaj mi! - zavapila je pa ponovo spustila glavu nad drvenu posudu puneći je onim što je nepunih pola sata ranije uz gađenje pojela.

̶ Ali Borena, ovo nije oluja... Ne mogu da tražim od Ognjena da dečake drži zatvorene čitav dan u maloj zagušljivoj odaji. Treba da se naviknu i na nemirno more. Sad im je vreme da uče...

̶ Neka uči drugi put, kad ne budem ja zadužena za njihovu bezbednost... Obećala sam Tihani da su paziti na dečake kao da su moji... A da su moji... - još jednom je pognula glavu cedeći svoj želudac - da su moji ne bi ni privirili nad te pobesnele talase... Ne zanima me šta vi muškarci mislite. Za vas je izazov da se izložite nepotrebnoj opasnosti. Žudite za uzbuđenjem zaboravljajući da možete da nastradate. Da nije tako, ne biste ni išli u te vaše bezumne ratove!

̶ Ljubavi, ne mogu ja da odlučim - Staša je i dalje pokušavao da je umiri - Vlastimir je deda, a Ognjen očuh...

̶ Onda mi njih dovedi! - zastrugala je podižući glavu.

Odmahnuvši rukom nemoćno, Staša je izašao noseći sa sobom kabao koji mu je poturila.

Kada se posle nekog vremena vratio, zatekao ju je u istom položaju. Vlastimir i Ognjen su ušli za njim i zabrinuli se videvši koliko je bleda i onemoćala.

̶ Borena, dušo, potreban ti je svež vazduh... Hajde da te Staša makar do izlaza odvede, samo na kratko da izađeš iz ovog... zagušljivog prostora. Biće ti bolje, videćeš - gospodar Vis-daha je seo kraj nje i nežno joj spustio ruku na rame.

̶ Ne želim da se krećem dok se sve oko mene ljulja - prostenjala je još jednom dobivši nagon za povraćanjem, ali više nije imala šta da izbaci iz sebe - A biće mi bolje čim budem prestala da se brinem hoće li dečaci upasti u razbesnelo more... Gospodaru, ne dozvoli da deca kroče nogom na palubu. Ako im je potreban svež vazduh, neka izađu do izlaza i tamo se nadišu... Ne čulo zlo da im se nešto desi, kako ću tvojoj kćeri pred oči? Razumi me, molim te!

Shvativši da ne vredi da se ubeđuje sa njom, Vlastimir je pogledao u Ognjena i nevoljno slegnuo ramenima.

̶ A ako ti ja obećam da dečaci neće izlaziti dok traje nevreme, hoćeš li ti poslušati Vlastimira i sa Stašom šetati do izlaza? - nemajući gde, vojvoda je pokušao da učini najbolje što može.

̶ Ako obećate, hoću - prošaputala je na izmaku snage.

̶ Dobro, onda imaš moju reč.