Dodatak LII poglavlju

275 30 8
                                    

A onda joj je meka ruka dotakla čelo i poznati glas se probio do svesti:

̶ Izdrži... Ti to možeš...

Osetivši kako dodir gasi ono žarenje, a bol čini podnošljivim, otvorila je oči i videla da je u mlečnoj magli. Treperava i bleda poput prikaze, Zarja je klečala kraj nje brižno je gledajući. Zbunjena njenom pojavom, Tihana je s mukom prikupila rasute delove svesti i tiho upitala:

̶ Gde smo?

̶ Na raskršću između svetova. Kada je Vuk dozvao Gorkinju, prolaz se otvorio i granice pomerile – nastavljajući da umanjuje bol dodirom, vidarka je govorila.

̶ A ti? Šta je sa tobom?

̶ Moje telo umire... Napustila sam ga kad sam osetila tvoju patnju. Došla sam da ti pomognem...

Užasnuta spoznajom, Tihana se stresla i žurno prošaputala:

̶ Ti nećeš umreti... Vrati se svom telu i bori se...

̶ Tiha, za mene je kasno. Nož mi je probio pluća... Nema mi spasa... Ali bar tebi mogu da olakšam...

̶ Zarja, moji me snovi nikada nisu prevarili... Ti ćeš živeti, ti moraš da živiš... Tvoja Isidora i moj Boris...

̶ Tiha, o čemu to pričaš? – gledajući je u neverici, vidarka je ustuknula.

̶ Tvoja kći i moj sin... Sanjala sam...

̶ To nije moguće... Ja umirem! Samo je pitanje trena...

Osetivši predaju u vidarkinom glasu, Tihana se razbesnela. Zar je to ono što ih očekuje, gubitak i smrt nakon godina teškog učenja i svih onih nedaća koje su zajedno prošle? Ako je znanje moć, zar njihov put tako da se završi? I gde je Vuk, njihov zaštitnik, sad kad im je potreban? Podigavši ruku do ogrlice, potražila je njenu utešnu toplinu, a kada su joj prsti obuhvatili sedef, upravila je pogled ka vidarki.

̶ Ako je bol koji osećam gubljenje moje snovidosti, onda je ovo poslednje što ću učiniti kao Mesečeva kći... Dajem ti svoju moć... – rekla je odlučno i povukavši iz sedefa i sebe svu koju je imala, otpustila je predajući je Zarji. I nije ni razmišljala šta će sa njom biti. Verovala je svojim snovima i učinivši jedino što je mogla da spase prijateljicu, pogledala ju je s ljubavlju i osmehnula se za oproštaj – Sad idi i učini ono što ni jedna mudrosna odavno nije: pređi granicu... i sebe spasi.

̶ Tiha... A ti? – vidarka je s tugom zatreptala i otpustila svoje suze.

̶ Izdržaću... Ja to mogu... I moram... A sad idi... – prošaputala je osetivši prazninu i slabost, a onda joj sklonila ruku sa svog čela i zatvorila oči čekajući da se bol vrati. 

Vizdaški letopis II: Nasleđe zmajaWhere stories live. Discover now