Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

XXXIV O snegu i suzama

Opusti se i prigrli ono što želiš. Samo u mladosti letnja noć tako zamamno miriše. Kad dođeš u moje godine, videćeš kako svet bledi, a vatre se hlade, i tada će ti biti žao što im nisi bila bliže... Pod zvezdanim nebom mladine, Zarja je sedela uz bukteći plamen ognjišta i sećala se majčinih reči. Uvek je tako započinjala priču o njemu i to samo kad je Zarja tražila. I mada je devojka volela da sluša o ocu, retko je to činila, opomenuta izrazom tužne čežnje na majčinom licu.

Vaslava se početkom tog leta vratila sa svog putovanja i nakon što je dve godine provela sa muškarcem kojeg je odabrala, kada nije zatrudnela s njim, poverovala je da joj je sudbina da ostane bezdeta. A onda je na Vis-dahu ugledala njega. Bio je prijatelj gospodara Vlastimira i prvi koji ga je posetio nakon što se vratio sa Velikog puta. Sin daleke Užarene zemlje, podstaknut primerom Vizdašanina, želeo je da upozna svet pre nego što nasledi oca, poglavara naroda Narubi. Zvao se Zarik i imao je crnu, izrazito talasastu kosu, a oči boje lešnika, toliko tople da su se žene rastapale pod njihovim pogledom. A on je gledao samo Vaslavu i mada se nisu razumeli, priroda je učinila svoje. Kada joj je izostala mesečnica nakon prvog zajedničkog uštapa, videta se najpre zabrinula da nije bolesna, a onda se Nana nasmejala i rekla joj da je samo trudna.

Zarik je ostao čitavu godinu na Vis-dahu i bio je tu kad mu se kćer rodila. Srećan jer joj je Vaslava dala ime po njemu, nakon što je izašla iz babina, poveo ju je do kovačnice i pred njenim očima napravio bodež za devojčicu. Iskovan od dve vrste nebeskog kamena, jednog koji je pronašla videta na povratku iz Crnotravije i drugog koji je Zarik doneo iz svoje postojbine, bodež je bio je čvršći i lepši od bilo kog kojeg je Vaslava ikada videla. I način obrade bio joj je potpuno nepoznat. Dve čelične trake istopljene od različitih kamena, bile su usijane, pa kovane, pa onda opet usijane, preklopljene i kovane, i tako dvanaest puta. Kada je završio oštricu, Zarik joj je sa obe strane urezao po oko.

̶     Tvoja, moja - rekao je na neveštom jeziku pokazujući Vaslavi šta je uradio - Zajedno... moć magija... čuvati naša Zarja od zlo pogled...

Spustivši ruku na korice u kojima je na boku nosila dar od oca, Zarja je pomislila koliko je ljubav slaba i moćna. Pokleknuvši pred njom, Zarik je otkrio voljenoj ženi dugo čuvano znanje svog naroda, a onda ipak otišao ostavljajući ih oboje slomljenog srca.

Ne živi se u prošlosti, vec u ovom sto jeste i za ono što će biti, Tamanine reči su joj odjeknule kroz misli i zadrhtavši pred njihovom istinom, vidarka je sporo ustala i pošla ka Dorovom ležaju. Proverivši da li dobro pokriven, uzdahnula je i uputila se svojoj postelji. Bila je umorna i usamljena kao nikad ranije. Okružena neobičnim strancima, zaboravila je kako izgleda razgovarati sa nekim ko je razume. Željna pažnje i topline koju je dobijala na Vis-dahu, više nije mogla da se seti ni kada se poslednji put nasmejala. Blizina deteta koje će uskoro umreti sve više ju je bolela, a njegov otac joj je donosio nemir sa kojim nije znala kako da se izbori. Dalek i zatvoren, Isidor ju je odbijao od sebe, a opet, njegovo snažno lepo telo sve više ju je privlačilo.

Zadrhtala je pomislivši na njegove mišićave ruke i skladne prste, i mučena onim što joj je prošle noći uradio njima, stisnula je noge osećajući kako joj potreba tuče i preliva se niz međunožje. Plašeći se da on svakog trenutka može da naiđe, nije se usuđivala da spusti ruku i sebi donese olakšanje. Zamišljala je njegov dodir i trpeći ono što nije želela, već je padala u snenu izmaglicu kad ju je trgnuo zvuk dolazećih koraka. Ne pomerajući se, otvorila je oči i ugledala muškarca o kojem je maštala kako prilazi ležaju svog sina.

̶     Ni večeras te nije dočekao, a nekoliko puta je pitao za tebe - prošaputala je gledajući kako se saginje da bi poljubio usnulo dete.

̶     Znam, rekao mi je Ksan - sumorno je uzvratio, a onda pošao ka ognjištu.