Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

LII Na dalekom severu

Znanje je moć. Spoznaj svet, ljude koji te okružuju, a pre svega sebe. Odmeri svoje sposobnosti i granice koje ih određuju, jer samo ćeš tako znati hoćeš li izdržati iskušenja i opasnosti koje su pred tobom. Kao udarci malja kroz misli su joj odjekivale Tamanine reči. Dok je gledala kako poslednji trenuci videla gasnu, disala je duboko boreći se protiv mučnine koja ju je svladala. Sav onaj nemir protiv kojeg se mesecima borila, odjednom se sručio na nju, a ona se gušila u svom neznanju o onom mračnom i nepoznatom što je nosila u sebi. Bila je to njena slabost, naprslina koja je rasla čineći je nepouzdanom, a Vukovo priznanje da nema vlast nad tim i reči da će je odvesti na sever, u prapostojbinu Zmajevitih, rasle su njen strah i dovodile je do iznemoglosti.

Zmajeviti su bili poklonici Sunca, a to što je Vuk za put odabrao dan kada je ono najslabije a Mesec u punoj snazi, govorilo je da sa darom njene krvi nešto nije u redu. Zašto bi inače osetila bol kada je prvi put prizvala san i zašto je Vuk rekao da to više ne sme da čini? Njena snovidost je bila ugrožena, a ona sluđena strahom da je potpuno ne izgubi. Možda je to bila zmajeva kletva, a možda i kazna zato što je godinama odbijala da služi. Vuk joj je oprostio, a šta ako njegova majka i otac nisu? I šta će biti sa njom ako joj uskrate da bude Mesečeva kći? Izgubila bi pristup moći, vezu sa vukovima ratnicima, pa čak i snove koji su je godinama upozoravali. Pre nego što je spoznala Vuka verovala je da je i tako mogla da živi, ali nakon što je osetila blagodeti njegove moći, nije mogla da podnese pomisao da ih izgubi. Pogotovo ne sad kad je Boris tako daleko od nje, a Astrid snuje da ih oboje obezglavi.

̶    Prekini – poznati glas joj je odjeknuo kroz misli, a zid je već plamteo kad se okrenula od prozora – Još uvek ništa nije izgubljeno, a ti već očajavaš.

Stajao je u vatrenom prolazu, ogrnut medveđim krznom i bosih stopala, onakav kakvog ga je prvi put u pećini videla. Prelepog lica i sa izrazom spokoja dok su mu oči buktale plamenom, ali sada je bolje znala. I zato joj se jeza spustila niz kičmu pre nego što je prošaputala:

̶    To nije očaj, već strah pred nepoznatim.

̶    I vreme je da se suočimo s tim – odvratio je muklo, pa onda dodao – Obuci bundu. Ledeno je... tamo gde te vodim.

Još jednom se stresla, pa klimnuvši glavom, učinila ono što je rekao. Pomućene svesti i obuzeta lošim predosećajem, prihvatila je njegovu pruženu ruku i zakoračila u plamen. A onda ju je udar studi tako snažno pogodio da se pribila uz Vukovo telo tražeći u njemu utočište.

̶     Ovde je rođen Kreman Zmajeviti – kroz misli je začula i pored zaglušujućeg fijuka vetra, tako ledenog i oštrog da joj se činilo da će joj zguliti kožu sa lica bude li ga podigla sa Vukovih grudi. Disala je plitko grejući dah na medveđem krznu, a kapuljača koju je čvrsto držala nije mogla da je zaštiti. Uši su je bolele i glava oko njih, i mada ju je Vuk držao u zagrljaju, tresla od hladnoće.

̶    Tihana, moraš da pogledaš da bi razumela.

̶    Razumem i bez gledanja – uzvratila je cvileći – Smrzavam se i nos će mi otpasti budem li se pomerila od tebe.

Nasmejao se prigušeno, a onda je zagrnuo krznom i sagnuo glavu do njene. Bela vatra je buknula okružujući je toplinom, i tek tada se okrenula da bi pogledala ono što joj Vuk pokazuje.

– Nekad je ova zemlja bila pitoma i Zmajeviti su na njoj živeli u blagostanju... A onda su se duhovi povukli... Led i studen su počele da nadiru, a ljudima je bilo sve teže da prežive zimu. Vekovima su se borili protiv oskudice i hladnoće i na kraju su posustali i otišli odavde.

Sa visoke stene na kojoj su se našli, Tihana je gledala belu pustoš. Zemlja u nedogled prostrta, a sablasno prazna.

̶    A gde se nalazimo? – ne napuštajući Vukovu toplinu, navukla je kapuljaču dublje na lice i bacila pogled niz strmu padinu.