Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

XXVI Srce Surama

̶    Jesmo li mrtvi? – u ledenoj tmini Strahinja Zmajeviti je prepoznao Sunajev glas, a onda osetio kako popušta težina koja ga je držala na tlu. Grudi su ga bolele od pritiska, a pred očima i dalje igrali titraji vatre koja je iznenada planula pod njim nakon ona dva udara koje je osetio kada ga je Ognjen oborio svojim telom. Užas koji je trenutak pre toga video na njegovom licu još uvek je bio i u njemu, a pitanje koje je Sunaj izgovorio i sam je želeo da postavi.

̶    Ako jesmo, to je bilo najbrže i najbezbolnije umiranje koje sam mogao da zamislim – uzvratio je Zren pipajući po tlu dok nije pronašao mač koji je ispustio kada su pali.

̶    Govori za sebe – kralj je bolno prostenjao kada su se konačno svi sklonili sa njega – Mislim da su mi naprsla rebra.

̶     Mrtvi ne bi trebalo da osećaju bol – primetio je Sunaj, zbunjen mrakom i hladnoćom u kojoj su se našli.

̶    Nismo mrtvi – začuo se Ognjenov glas iznad njih – Samo smo... na nekom drugom mestu.

Ne želeći da prizove Sura, okretao se u mraku pokušavajući da nešto nazre. Dobro je znao šta znači ona vatra koju su videli pre nego što se pod otvorio i zato je odlučio da ga pozove.

̶     Dajmire! – glas mu se prosuo u bezbroj odjeka govoreći o veličini prostora u kojem su se obreli – Gde si nas ovo doveo?

̶    Ti baš znaš da upropastiš neizvesnost trenutka – iz tmine se začulo duboko smejuckanje – A baš sam uživao u zatečenosti tvojih pratilaca.

Uplašeni nepoznatim glasom, muškarci su ustali stiskajući u rukama oružje. 

̶    Ne igraj se s nama! Ugruvani smo i slepi kao krtice... Osvetli nam malo! - zatražio je Ognjen nestrpljiv da ga vidi.

Najpre su ugledali jantarni plamen očiju koje su bljesnule u mraku, a zatim je buknula bela vatra otkrivajući Vukovo telo. Pod nestvarnim prizorom i silom koja ih je pritisla, sva četvorica su se spustili na kolena i duboko pognute glave ostali da kleče.

̶    Nikad mi se nije dopadala ta pokornost koju ljudi pokazuju pred mojim moćima... Kao da je meni potrebno podsećanje na to ko sam... – progunđao je duh pre nego što im je rekao da ustanu.

̶    Ali ljudima jeste – uzvratio je Ognjen otresajući kamenčiće sa kolena – Kako bi te drugačije poštovali?

̶    Ti ne klečiš pred svojim kraljem, a ipak si se bacio na njega da bi ga zaštitio svojim telom... A i tvoji momci – pokazavši glavom na Sunaja i Zrena, zadovoljno se osmehnuo – Krvi ti vrede. Da nisu pokušali tvoj život da sačuvaju, ni ja ne bih mogao njihove.

̶    A ostali? Lahor? – zabrinuto ga gledajući, upitao je Ognjen.

̶    Mrtvi pod kamenjem... Svi koji su bili u dvorani i oko nje – sivokosi je mračno uzvratio – Ne znajući, Šahun je ubio svog poslednjeg vojvodu i mlađega sina... Njih dvojica su onako uporno branili prestolje... Samo sam vas četvoricu uspeo da izvučem, i to zato što ste ležali jedan preko drugoga. Da sam otvorio veći prolaz, ne bih mogao da ga na vreme zatvorim. Kamenje bi survalo za vama i vi biste bili mrtvi...

̶   Dugujemo ti naše živote – prošaputao je kralj zahvalno, gledajući kako se jantarni plamen Vukovih očiju pojačava – I čini mi se da to nije prvi put... Crni strelci na Ravnogorju?

̶    Moji su – klimnuo je Vuk, a onda seo i prekrstivši noge, stavio ruke na kolena – Da nisu oterali Verdance, ti bi tog dana izgubio glavu...

Sledeći njegov primer, i muškarci su se spustili na tlo nevoljno osluškujući mrak oko sebe.

̶    Kako da ti se zahvalim? – vođen svojom čašću, Stahinja je upitao.