Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

XLVII San ili ludilo

Tri noći nakon što su se ukrcali na brod i napustili luku Risnad, Kala je sanjala ono što nije bio san. I kao da je ponovo na Vis-dahu, u onom jutru posle uštapa dok Tihana ulazi u obednu odaju, još lepša i moćnija nego kad ju je prvi put videla. Ona nevidljiva snaga, koju je uvek osećala u njenom prisustvu, sada nadire takvom silinom da joj se čini da i zidovi drhte. A sledećeg trena svi prisutni padnu na kolena i njoj zabruji u ušima.

A potom se slika promeni. Istan i Tihana stoje jedno naspram drugoga, gledaju se netremice i Kala tek tada primećuje da su im istovetne ogrlice. A onda kao da je pogođen nečim, njen muž pada na kolena i dok gleda kako se grči u bolovima, preplavljena strahom želi da uzvikne, ali nečija ruka joj zapuši usta, a druga zgrabi oko struka. Vojvodin tihi glas joj govori da ostane mirna, a ona se otima dok se Istanovo telo previja na podu. Vrišti u sebi nemoćna i jedva da čuje kako joj vojvoda uporno govori: Biće on dobro, ne boj se.

Ali strah je sve što oseća, i dok nastavlja da grebe i udara ne bi li se oslobodila čeličnog stiska, grčenje Istanovog tela se umiruje. Uplašena da ga je izgubila, još jednom nasrne na vojvodine ruke, a onda se sledi kad joj muž bukne belim plamenom. I dok ga gleda kako polako ustaje i ponovo staje pred Tihanu, shvata da mu je kosa bela kao i ženi kojoj pruža ruke. I oboje bukte istom vatrom; samo je Kalina bol crvena dok misli da ga je zauvek izgubila.

Dok sluša kako jedno drugom govore: Vidim sebe u tebi, odraze moj!, snaga je napušta i svest se magli. Pada u bezdan boli, a samo je Ognjenove ruke drže. I čitav svet u vrtlogu nestaje dok srce usporava, a pluća pucaju bez daha. Grčevito stiska vojvodine podlaktice i poslednjom iskrom razuma pita zašto on ćuti i ništa ne preduzima.

A onda iz daljine začuje lstanov glas: Mojoj voljenoj sam potreban. I oči se same podignu tražeći njegove. U magli jedva nazire da je vatra zgasnula, a on širi ruke i grabi ka njoj. Vojvodin stisak polako popušta i pre nego što nestane, ona se pruža u zagrljaj muškarca koji je s ljubavlju gleda. Dok svoje dlanove spušta na njegove obraze, vidi da mu je i brada pobelela. Kao da je neko drugi, a ne onaj s kojim je na Vis-dah došla, samo mu plavetnilo pogleda prepoznaje. I dok u njemu traži utehu, san se povlači ostavljajući je da se probudi iscrpljena.

U mraku leži širom otvorenih očiju iako zna da ne može da vidi onog u čijem je zagrljaju zaspala. Srce joj poludelo udara dok disanjem pokušava da ga umiri, a grudi još uvek bole oslobođene mȍre koja ju je maločas gušila. Mȍra ili sećanje, još uvek nije sigurna jer nikome nije rekla za ono što je tog dana videla. U strahu da je podlegla prividu, a ona bela vatra bila plod njenog bolom pomućenog uma, prste stiska u pesnicu i pita se da li se sve to stvarno desilo ili polako pada u ludilo. I ona hladna noć pred pećinom kada je pod urlikom vukova Tihana njoj i Istanu zasekla dlanove, a onda im tražila da ispiju krv nakupljenu u peharu. Taj odvratan obred na koji je pristala samo da bi ugodila mužu, a posle toga dolazak kralja i kraljice, pa proslava Tihaninog rođendana. Sve tako nestvarno i magleno, a najčudnije od svega to što je Istan izgledao potpuno drugačije. Viši i krupniji nego što je ranije bio, sa belom kosom za koju je rekao da je više neće šišati i bez brade jer se onog dana obrijao, pretvorio se u stranca za kojim je sve više čeznula. Od uštapa kada ju je onako divlje voleo, samo ju je jednom uzeo i to one noći nakon što su se vratili sa Trebišne. I tada je bio čudan i kao da se uzdržavao, a ona je gorela za njim i ostala željna mada ju je sa žarom zadovoljio.

I sad je žudela za njim, bunovna i zbunjena jer joj se stvarnost pomerila, a nešto nevidljivo i drevno brujalo oko nje ljuljajući je poput mora po kojem su plovili. I ne želeći više da čeka niti se boji onog što ne prepoznaje, okrenula se i podigla ruku ka licu koje u mraku nije mogla da vidi. Osetivši na usnama dah, a pod prstima meku, glatku kožu, upila se čitavim telom uz Istana ne mareći što će da ga probudi.