Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

XLI Iskreno tvoj

Reč i njena nedorečenost, učitavanje i strah da mu ne podlegneš, i nadasve daljina koja guši tamo gde nema bliskosti. A sa svojih petnaest godina, po prvi put zaljubljena i potpuno izgubljena u nesigurnosti koju je osećala, Marina nije znala kako da pročita ono šturo Nedostaješ. Strepnja da je to samo napisano bez onoga što je njoj značilo, ispunila joj je oči suzama. Slapove i potope je želela od Relje, a ne ovaj treptaj kojem nije mogla da veruje. I zato se, pruživši pismo Tihani, samo ćutke okrenula i razočarana napustila odaje.

Zabrinuta zbog onog što je videla, Vizdašanka je rastvorila list i nakon što je pročitala, uz osmeh je uzdahnula. Setivši se svojih petnaest godina i onoga što je tad zbog Ognjena osećala, pomislila je koliko je Marina srećna a da toga uopšte nije svesna.

A u svojoj sobi nakon što se izvinila Seni uz reči da nije sposobna za nastavu, devojka je pisala:

Poštovanom prestolonasledniku Relji Zmajevitom,

Vidim koliko ti nedostajem. Trebalo ti je čitavih četrnaest dana da mi odgovoriš i napišeš samo jednu reč. Verujem da si toliko i mislio na mene dok si bio na dvoru.

Marina Kalimska

Još uvek povređena njegovim ćutanjem, savila je list i zaboravljajući savet majke da ne odgovara dok je ljutita, zapečatila ga voskom i pošla ponovo do Tihane. Govoreći u sebi kako joj je verenik običan lažljivac i zaslužuje da mu to i tresne u lice, žurila je kroz hodnik nadajući se da je ručak završen i da će je naći u njenim odajama. Bio je to drugi obrok koji je propustila progonjena nemirom i mučninom. I sama pomisao na hranu izazivala joj je nagon da povrati, a kako joj je bilo dosta toga, želela je da sa Reljom što pre raščisti.

Bilo je već kasno veče, a on umoran i razdražljiv. Od trenutka kad se probudio, mučila ga je misao da je pogrešio što je prošle večeri otišao do Vigora i predao mu pismo. Kajući se zbog priznanja koje mu je u slabosti izmaklo, plašio se da će mu devojka ponovo okrenuti leđa i ostaviti ga u tišini. I čitav dan je bio kao na iglama zamišljajući je kako čita onu njegovu jednu reč. Ogolelost i stid svezali su mu želudac u čvor koji je, kako je vreme prolazilo, postajao je sve čvršći i neprijatniji. I zato je nemiran hodao po sobi mereći je dugim koracima, od zida do zida, kao da je zver uhvaćena u zamci.

Toliko je bio rasejan da u prvi mah nije ni čuo kucanje, i tek kad se snažnije ponovilo, trgnut iz svog razmišljanja, požurio je ka vratima. A onda se iznenadio ugledavši Vigora pred njima.

̶ Za tebe je... Znaš od koga... - mladić je tiho rekao pružajući mu pismo - I ako poželiš da odmah odgovoriš, molim te da se uzdržiš do jutra. Zaista sam iscrpljen od učenja i ne bih voleo da me ponovo probudiš kao noćas.

Klimnuvši glavom, Relja je zatvorio vrata i ostao da stoji pred njima ne usuđujući se da odmah prelomi pečat i pročita napisano. Učinio je to tek kad je savladan umorom legao u postelju, a onda je zaspao sa širokim osmehom.

Poštovanoj kneginjici Marini Kalimskoj

Svađalice... Znači li to da sam i ja tebi nedostajao?

Sa časa vojnih priprema, Relja Zmajeviti

̶ Relja Zmajeviti! Možeš li da nam kažeš zbog čega se tako zadovoljno smeškaš dok ja govorim o razlozima koji su uzrokovali neuspeh naše vojske u poslednjem pohodu na Verdan?

Trgnut strogim glasom učitelja Dajana, mladić je zatreptao, a onda brzo odgovorio:

̶ Izvinite, učitelju, ali to ću moći da vam kažem tek nakon što završimo nastavu. U pitanju je nešto veoma poverljivo.