Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

XLII Noćni lovac

Dobro je znala taj udarac jer ju je Borhan naučio, i još bolje je znala kolika veština je potrebna da bi se zauzdao. Poseći, a ne preseći, u zamahu kad se čitavo telo kao opruga izvije da bi silinom zadalo smrt, a ne samo nagoveštaj. A Ognjenova snaga je bila ogromna i dobro je pamtila kako joj je telo zanela one noći kada su se na Trebišni borili u noći vezivanja. I kao da je ponovo doživela udarac zbog saznanja da je veliki pobednik sa Paldrena opet prevario, ali ovoga puta njenog prijatelja. Setivši se da je Borisu rekla kako je prevara korisna ako želiš da sačuvaš glavu i pobediš, zaspala je zabrinuto zamišljena zbog onog što je njen muž uradio Istanu.

I čitavu noć su je mučili nemirni snovi: mač koji udara, krv kako pršti, a ona daleko i ne može to da zaustavi. A onda konačno nova pozornica i taman da odahne od užasa, ugleda nepoznatu ženu kako posrće dok u gnevu dolazi pred vrata i udarcem noge ih otvara. Ženski vrisak odjekne iz sobe, a svetost baklje otkrije dvoje u postelji. I dok se muškarac ogrće krznom i ustaje, ona koja je vrisnula na lice navlači izraz prkosa i ostaje u svom krevetu.

̶   Ženo, nije ono što misliš... – u bunilu jer je uhvaćen tamo gde ne treba, muškarac prilazi onoj koju je oslovio, a već sledećeg trenutka njen napukli glas ga prekida.

̶    Izdao si me, ti, kojeg sam odabrala da bude otac mojoj deci.

I crno sukne iz njenih reči, a Tihana ostaje bez daha, udarena onim što žena oseća. Poludeli bes i neverica, srce se kida u grudima, i zjapeća praznina koja proždire njegove krvave komade. A onda zamah desne ruke i bodež se zariva u muškarčev stomak. I dok joj šaka gori bolom onog kojeg je volela, udara, i ponovo udara jer ne može da podnese nevericu u njegovim očima.

– Ja sam te učinila onim što jesi, i ja sam ta koja ti to oduzima – šapuće dok se telo ruši pred njom, a ona pada u tminu očaja, već slomljena onim što je učinila.

I kovitlajući mrak sve guta, a ledene reči mržnje se probijaju kroz njega:

̶   Kučko prokleta, ja sam ta koju je voleo, a ti samo majka njegovoj deci.

̶    Odvucite drolju pred obrednu pećinu i njenim telom nahranite moje zveri. Secite deo po deo i bacajte joj pod noge. I neka traje! Dok umire, nek zna šta mi je učinila!

I već sledećeg trena san joj se raspao, a Tihana zgrožena izronila iz njega. Duboko dišući da bi se povratila, čekala je nekoliko časaka pre nego što se usudila da otvori oči. Plašeći se tuđeg mraka, okrenula se ka prozoru i zagledala u svetlost Snotkača.

̶    Čiju si mi to nesreću noćas poslao? – šapnula je tiho da ne probudi decu i Ognjena, a onda trgnula kad mu je s leđa čula glas.

̶    Tiha... šta si to sanjala?

Njegove ruke na njenom ramenu i nežnost koja je povlači u zagrljaj. I dok okreće glavu da ga pogleda, slika njega i Jarmile joj bljesne iz sećanja.

̶    Nečiju preljubu i smrt... Zlo mi je...

̶    Ne razmišljaj o tome... Proći će... – kao da zna čega se setila, tiho je umiruje ne želeći da pita više.

̶    Ili će tek da dođe – izmučena onim što je sanjala, namešta mu se uz prsa tražeći odjeke njegovog srca. I dok joj miluje leđa, kotvi je svojim dodirom, a ona se privija uz njega konačno tonući u smiraj.

Tri noći kasnije Tihana i Istan su napustili zamačko dvorište i po mladom snegu koji je polegao po Vis-dahu, uputili se ka Trebišni. U tišini su jahali, iscpljeni razgovorom koji su prethodne večeri vodili. Nije ni stigla da se oporavi od Ognjenovog priznanja, a Istanovo ju je potpuno oborilo. I još uvek nije znala da li joj je teža bol zbog onog kroz šta je on prošao, krivica jer je bila slepa za to ili mučnina koju je zbog Kale osećala.