Mama se na trenutak umirila i sjela na stolicu da se rukom uhvatila za glavu.
"Ništa,samo mi je krivo što me Petar lagao."
"Kako?"-prišla sam joj a on je stao ispred mene i pogledao me u oči.
"Srela je čovjeka po imenu Jozef i on joj je rekao da ova kuća nije moja što nije istina.Uvijek je pripadala meni i naslijeđe je od moje bake."
"I zbog toga se moja mama iznervirala?"-podigla sam obrvu.
"Ne znam kome da vjerujem.Dosta mi je laži.Želim nekoga ko će biti iskren sa mnom."
"Ali jesam iskren s tobom.Taj čovjek kojeg si srela je psihopata koja samo luta šumama i nema nikoga pa je ljubomoran što ja sad imam porodicu i ovda širi laži.Lara,moraš mu vjerovati."-kimnula je i onda juje zagrlio.
"Petar je u pravu,ne možeš samo tako vjerovati svakome koga sretneš pogotovo ne ako je u pitanju neki čudak."
"Upravu ste.Izvinjavam se što sam napravila nepotrebnu dramu."
Zatim smo zajedno jeli i onda sam se uputila u svoju sobu da uradim zadaću.
Trebalo je da napišem nekakav esej i dok sam napola bila gotova začula sam kucanje na vratima.
"Slobodno."-ušao je Petar.Sjeo je na rub kreveta.
"Kako napreduje učenje?"
"Poprilično dobro."
"Želim te nešto pitati...Ko je bio onaj lik s kojim si došla?Taj kolega."
"Zar je bitno?"
"Da,bitno je."
"Samo znam da se zove Luis i pomogao mi je par puta kad su me..."
"Kad su te šta?"
"Neke likuše su me smarale..."
"Pazi se,taj mali je na lošem glasu."
"Kako to misliš?Poznaješ ga?"
"Bavi se krađom i ko još zna čime."-kroz glavu su mi prošle slike Luisa kako daje onaj novac nekog grupi muškaraca.
Možda ima istine u tome što Petar kaže.
"U redu.Pazit ću se.Ali se potrudi da budeš dostupan i dođeš na vrijeme po mene."-kimnuo je.
"Dakle kloni se sumnjivih likova."
"Važi."-slagala sam.Neću odustati tako lako.
