Lupala sam po vratima i derala se.
"Jebeno me pusti!Nemaš pravo mi ovo raditi."-nisam dobila nikakav odgovor.
Šta sada da radim?Da skočim kroz prozor?
Previsoko.Vjerovatno bih poginula ili završila na kolicima.
Ostaje mi jedino da čekam da Petar otvori.
Možda je samo privremeno uzrujan zbog svega što se dešava.
Šta ako je istina da je on zapravo mamu gurnuo ili je udario?
Milion pitanja mi se vrti po glavi,a odgovora ni na vidiku.
A tek šta će biti s Luisom.Zašto je rekao da mu je bolje u zatvoru?
Da li je vani u nekoj nevolji?Kad bolje razmislim i sama sam u nevolji.
Da barem imam telefon sa sobom.Sve što želim je da napustim ovu sobu i po mogućnosti i ovu kuću.Zauvijek.
Opet sam počela udarati šakama po vratima.
"Petre,ozbiljna sam!Zašto mi ovo radiš?"
Kasnije sam odustala.
Nisam više htjela da se trudim,jer su mi ruke već bile ured otpale od udaraca i užasno me boljele,a glas mi je iščezao.
Nema svrhe.
Zaspala sam ali i opet se probudila da bih na kraju u ko zna koliko navečer hodala po mračnoj sobi i razbijala sebi glavu svakakvim mislima o mami,Luisu i Petru.
Bolje mi je da spavam,jer moram ujutro u školu,ako me ovaj moron pusti,naravno.
Gledala sam kroz prozor.
Sve je bilo tako pusto.Samo su se mogli vidjeti borovi koji se njišu na hladnom vjetru.
Taj dosadno prizor prekinula je nečija silueta koja se kretala po dvorištu.
Mogu se kladiti da je to neka osoba.
Odjednom sam osjetila nenormalnu jezu kako mi struji tijelom.
Nisam mogla da vidim ko je,jer nosi kapuljaču.
Dođe mi da ponovo se krenem derati i da zovem Petra,ali onda mi je nešto palo napamet.
Rex nije lajao.A on laje samo na strance.
Uspjela sam odspavati par sati.Kad sam ustala pogledala sam se u ogledalo.Lice mi je bilo podbuhlo i imala sam podočnjake do koljena.
Što je najgore morala sam u wc,a vrata su i dalje zaključana.
"Molim te otvori."-vapila sam.
Konačno se začuo ključ u bravi i vrata su se otvorila.Ispred njih je bio Petar koji se smijao.
Polako sam izašla iz sobe i prošla pored njega da otišla u wc obaviti šta trebam.
Zatim sam se počela spremati za školu bez da išta mu kažem.
"Ljutiš li se?"
Okrenula sam se i uputila mu bijesan pogled.
"Ljutim li se?Zaključao si me u vlastitu sobu i uzeo mi telefon!"
"Gledaj,to sam uradio jer sam bio izvan sebe.Ono što se dešava tvojoj mami me izludjelo,ali isto tako me iznerviralo i tvoje ponašanje.Nećeš da komuniciraš sa mnom normalno,nećeš da jedeš i još si počela da praviš scene."-nabrajao je.
"I ta kazna mi je prva pala na pamet."-prišao mi je i uhvatio me za ramena te pogledao u oči.
"Moraš se dovesti u red,Katja.Sada se spremi za školu i zaboravi na ovo što se dogodilo."-samo tako ležerno je to izgovorio.
U školi su me svi čudno gledali.Opet.Ovaj put sigurno zbog mog užasnog izgleda.
Nema tog pudera koji može prekriti taj užas.
Sve što sada želim je da vidim Luisa.
Da popričam s njim.
Na času sam par puta zaspala i profesorica me nenormalno smara.Kako joj objasniti da sam spavala dva jebena sata možda i da mi nije ni do života a kamoli do njenog beljezganja.
Zvonilo je za početak velikog odmora.Opet vrijeme za jelo i dnevnu dozu drama i tračanja u kantini.
Lea i Loren su pričale nešto,a ja nisam slušala.Ništa me više ne interesuje.Moju pažnju je privukao Luis koji sa ruksakom na leđima napušta kantinu.Neće doći na ostatak časova.Bježi.Znam to.Ima običaj to često raditi.Ustala sam te i ja obukla jaknu i ruksak.
"O moj Bože,Kati,gdje ćeš?"-pitala je Loren.Nisam ništa rekla.
"Nećeš valjda pobjeći s časa?"
Samo sam izašla i uputila se za njim.
Sada ili nikada.Ne zanimaju me posljedice.
