Ne znam šta da radim,nema nade za mene.U kojoj bajci ja živim?U kojem ljubavnom romanu?Pa da mislim da bi Luis sve uradio za mene.On je obični klinac koji nije sredio ni svoj život,a kamoli još mene da ima na grbači.
On ovakvih kao ja može uvijek imati.Naivnih,koje su opčinjene njime spremne dati mu dušu i tijelo,a tijelo je ono do čega mu je obično stalo.Dopustila sam sebi da budem laka roba,umjesto da sam se obratila svome ocu odmah kad nešto nije bilo u redu.
Da mu javim kakav je Petar,da mu javim šta je učinio mami.Pomogao bi mi i sada bih živjela s njim i išla u školu,družila se,imala svoj stari život...Hodala sam ulicom do apoteke i razmišljala o stvarima koje su mogle da se dese ili koje nisu.
Šta mi vrijedi sada?A da ga zovem ponovo nema smisla.Tako me sramota.Poslije tolikog ignorisanja da mu sada dođem na vrata i preklinjem za pomoć?Ne.
U apoteci sam uzela par tableta koje sam mogla da priuštim za ovih 10 dolara što mi je ostalo.Strpala sam ih u džepove od jakne i zatim se uputila u nazad u stan.
Piščev POV
Bio je prelijep vikend.George i Andrea su šetali se gradom.Smješkala se dok je nosila pune kese markirane garderobe,a George nije dijelio tu sreću s njom.
U moru svih nepoznatih i nebitnih lica on je spoznao ono jedno o kojem je najviše razmišljao.Prvo je mislio da mu se pričinjava ali onda ta zlatokosa djevojka koja je izgledala skroz iscrpljeno i oronulo je zapravo njegova Katja.
"Andrea,pogledaj!Je li mi se čini ili je ona djevojka stvarno Katja?"
"Jeste...
"Od kad je ona u New Yorku?"-rekao je sav začuđen i još uvijek nesiguran da li mu se priviđa.
"Mjesec dana."
"Kako ti to znaš?"
"Svraćala je do stana."-pokajala se kad je to rekla.Pred svima George joj je opalio šamar.
"Vidjela si je,a nisi mi javila?Proklet bio dan kad sam te oženio!"-rekao je to i potrčao za Katjom koja se sve više udaljavala.
Pratio je svoju kćerku sve dok nije je vidio kako ulazi u neko staru zgradu koja izgleda kao da se svaki čas može srušiti.Nije mogao da vjeruje svojim očima da će je zateći baš na takvom mjestu.
Milion pitanja mu je bilo u glavi.
Šta je bilo sa Larom i njenim novim mužem?Zar Katja ne bi trebala da bude kod njih?
Došao je ispred zgrade čija vrata su bila zatvorena.Čekao je nekoga da naiđe da ih otvori.
Sekunda mu se činila kao sat.
Samo taj jedan slučajni prolaznik koji bi mu ih otvorio i on će ponovo da vidi svoju kćerku.
Umalo da zaplače od sreće ali i od tuge.
Andrea ga nije pratila jer je isuviše ponižena i bijesna.
Odjednom je iz zgrade izašao jedan mršavi crnac koji je imao slušalice u ušima,a George je iskoristio priliku da uđe.
Koji bi stan mogao da bude Katjin?
Pokucao je na prva vrata i tu se raspitao sa jednim stanarom gdje mu je kćerka i taj mu je rekao sve.
Kad je došao do Katjinog stana kucao je i dozivao,a niko nije otvarao.
"Otvori ili ću provaliti!"-i dalje ništa.Onda je,pošto su vrata bila stara,uspio da provali i konačno uđe u tu malu,bijednu prostoriju.U ćošku sobe je zatekao svoju kćerku kako leži naslonjena na kauč sa suzama koje su joj se sušile na obrazima i ispruženom rukom pored koje su se nalazile tablete.
"Katja!"-počeo je da plače i doziva,drma,ali ne dolazi k sebi.
Pozvao je hitnu koja je brzo došla i odvezena je u bolnicu gdje je spašena,ali je izgubila bebu.
Kada se probudila ugledala je svog oca,na kojeg je mnogo ličila kako sjedi pored nje i miluje je po kosi.Par suza mu je blistalo u očima.
"Moja Katja.Moje dijete."
"Oče...T-tako mi je žao..."-počela je da plače.Nije mogla od sramote da ga gleda u oči.
"Ja sam kriv.Nisam bio uz tebe kad si me trebala.Nisam smio da te napustim.Oprosti mi."
"Da sam ti se barem..."-jedva je pričala.
"Da sam ti se barem javila onaj dan."
"U redu je,princezo moja.U redu je."-zagrlio ju je dok su ih kroz prozor obasjavale tople zrake sunca.Zrake nade.
