Cijela škola se digla.Steven je dobio bezbroj prijava i najgoru reputaciju ikada.Njegovog oca su počeli da ismijavaju u gradu.Uskoro,bit će prisiljen da plati kauciju Luisu.
Ako se priča proširi može mu propasti posao jer niko ne želi kupovati od oca nasilnika.
Sad samo čekam njegovo oslobođenje.Ponosna sam na svakoga ko je digao glas i usprotivio se.
Dok sam razmišljala o tome presvlačila sam se u svojoj sobi.
Skinula sam utegnute hlače i obukla malo komotnije,zatim obukla drugi džemper koji se slaže uz te hlače.
Idem u posjetu mami.Ne oporavlja se.Sve bih dala da joj bude bolje.Da u životu osjeti opet malo sreće.
U bolnici me hvatala mučnina.Jao onome ko se mora naći na ovom mjestu i nikome ne bih poželjela to.
Došla sam do sobe gdje je ležala mama.
Više ni njena,kao lavlja griva,gusta kosa vatrenog sjaja nije izgledala žovahno.Sve je na njoj izgubilo sjaj.
Sjela sam na krevet pored nje i uputila joj tužan pogled.
Htjela je da izusti nešto,ali joj je očigledno teško.
"Pazi se..."-rekla je tiho.
"Šta?"
"P-petar...Bježi od njega...Meni je razbio glavu."
"Molim?Ne razumijem ništa.Pričinjava ti se."-tijelom mi je prošla jeza.
"Kćeri...To mi j-e zadnja...Želja.Bježi od tog čovjeka."
Htjela sam da zaplačem ali sam se suzdržala.
Oči su joj se raširile i lice izobličilo u očajnu grimasu.Odmahivala je glavom,a mene je duša boljela.Odjednom su se nečije ruke našle na mojim ramenima.Konačno jedna suza mi je kanula niz obraz.
Mama je drhtala.
"Malo me tračate?"-to je bio Petar.
Zanijemila sam.
"Ozbiljno,ne ljutim se.Lara ionako nema pojma o čemu priča."
"Moja mama nije luda."
"Jesam li to rekao?"-pogled u njenim očima je bio isuviše iskren i poznajem taj pogled koji bi imala svaki put kad nešto nije u redu.
Petar nas je obje posmatrao i dao mi glavom znak da trebamo poći nas dvoje kući.
Osjetila sam strah.Nešto mi govori da je mama u pravu,ali zvuči previše nerealno.
Kad smo došli kući već je se smračilo.
Presvukla sam se u spavaćicu i uzela telefon da provjerim poruke.
Jedna mi je posebno zapala za oko.Glasi:"Nazovi me kad mogneš."To sam i učinila.Bio je to nepoznat broj i mislim da znam čiji.
Čekala sam da se javi.
"Halo?"
"Katja?"-to je bio Luisov glas.
"Da."
"Izašao sam iz zatvora."
"Pa to je super."
"Ne,nije!Kako ne shvataš,ja sam htio da budem u zatvoru jer mi je tamo sto puta bolje nego na slobodi."-koji mu je vrag?Zvučao je uznemireno.
"Pričaš gluposti!Luise,popričajmo o ovome.Ako ti treba pomoć tu..."-prekinuo je poziv.U nekakvoj je nevolji samo ne želi da kaže.
Obavezno moram pričati s njim.Naći ću ga sutra u školi ili ne.Na onom mjestu gdje sam ga bila zatekla sa grupom muškaraca.Stanica.
Ima da ga pratim,a onda...
"Večera je spremna."-vikao je Petar iz hodnika.
Sišla sam u kuhinju i zatekla lijepo pospremljen stol na kojem su mirisale špagete.
Nisam bila gladna.Petar je sjedio ispred mene i posmatrao me kako se igram špagetama ali ih ne jedem.
"Jedi to."-zapovijedio je.
"Nisam..."
"Slušaj,to stalno govoriš.Nećeš ustati sa stola dok sve ne pojedeš."-povisio je ton.
"A šta tebe briga za mene?"
"Jer mi je stalo do tebe!Jebeno mi je stalo i neću dopustiti da se razboliš."
"Za moju mamu se i nisi toliko brinuo.Kao da ti je svejedno što je na aparatima,ali vjeruj meni nije svejedno."
"I šta sada ako je ona onako završila moraš i sebe da uništiš?Pomiri se,desilo se što se desilo,život ide dalje."-suze su mi se nakupljale u očima.Kako tako može da priča o njoj?
"Ti bezosjećajni monstrume!"-ustala sam sa stola,prevrnula tanjir sa špagetama i uputila se u svoju sobu.Kad sam ušla on je zaključao vrata.
"Nećeš izaći dok se ne naučiš ponašati!"-opet ih je otključao.Ušao je i uzeo mi mobitel.
"Ovo ti neće trebati."-i samo tako izašao i zaključao me opet kao životinju.
Sve sam očekivala ali ovo ne.
