Kad smo izašli iz auta malo sam razgledala dvorište.Nije bilo mnogo veliko i okruživala ga je drvena ograda.Petar je vadio prtljagu iz gepeka i unosio u kuću.
"I kako ti se čini?"-pitala me mama.Na licu joj se vidjelo da je sretna,samo je malo drhtala od hladnoće i oči su joj zasuzile.
"Iskreno,nije mi nešto.Isuviše je zabačeno i divlje."
"Ne pretjeruj.Do grada ima petnaest minuta vožnje samo."
Prevrnula sam očima.Valjda ću da se naviknem.
"I ne pravi te face pred Petrom,nastoj biti ljubazna."
"Znam,hoću."
Otišla sam malo da vidim šta ima iza kuće.Odjednom je pred mene iskočio ogroman pas i nenormalno je režao i lajao.Sva sreća bio je svezan lancem ispred svoje kućice.
Radilo se o njemačkom ovčaru.Inače volim pse ali ovaj me na smrt preplašio.
I dalje je lajako i skakao.Imam osjećaj da će prekinuti lanac.Kako sam išla korak unazad sudarila sam se s nekim.Bio je to Petar i smijao se.
"Tako on uvijek kad vidi strance."
Stavio je svoju ruku na moje rame.
"Rex!Tišina!"-pas se konačno umirio kad je vidio njega.
"Naviknut će se on brzo na vas."
Nasmijala sam se u znak olakšanja.
U kući je bilo prelijepo.Skoro sve je od drveta što daje taj prirodnjački izgled.Moja soba je imala direktan pogled na šumu.
Smjestila sam se i uzela svoj laptop te pregledavala šta ima na internetu.
Provjerila sam vremensku prognozu i sve su temperature ispod nule.Sjajno.
Da stvar bude još gora trebam i u novu školu.Novi ljudi,nova sranja.
Jako brzo se smračilo što me nervira.Koliko ovdje dan traje?Dva sata?
Zagledala sam se kroz prozor i posmatrala drveće kako se njiše na vjetru.Katja,katja...Jel moja mama ikako mogla da nađe muža u goroj vukojebini?
