Počela nas je oboje hvatati panika.
Zadržala sam se u kući da uzmem telefon i ruksak u kojeg sam stavila nešto odjeće i osnovne stvari.
Luis je već izašao do auta.
Kad sam završila sa pakovanjem sva sretna sam krenula ka vratima ali su me nečije ruke odjednom zgrabile za kosu i povukle nazad.
"Nećeš me se tako lako riješiti."-kad sam se okrenula vidjela sam Petra bijesnog sa raskrvavljenom glavom.
Jauknula sam od bola jer me prejako povukao.
Da bih se izbavila udarila sam ga koljenom u međunožje zbog čega me pustio.Iskoristila sam priliku da potrčim i uđem u auto gdje me čekao Luis koji je bio spreman svaki čas priteći mi upomoć.
"To je bilo blizu."-upalio je auto i krenuli smo.Osvrnula sam se iza i ugledala Petra bijesnog kako stoji na vratima.
I dalje sam pod šokom,ali sam najzad ispustila izdah olakšanja.
"Kamo ćemo sada?"
"Znaš,Katja...Ja sam mislio pobjeći iz ovog grada.Ne mogu više ovdje da živim."
"Molim?"
"Za nas ovdje nema budućnosti.Dokle god si blizu Petra nećeš imati mira,a ni ja dokle god me ona trojica propaliteta imaju na oku."
"Ali moja mama?"
"Petar je nju već dokrajčio,spasi sebe."-pogledala sam ga iznenađeno.
"Ali moram biti uz nju!"
"Ne,ne moraš!Nema šanse da više ostaneš u ovom gradu ni sekunde.Prihvati to.I ona bi više od svega voljela da si na sigurnom i što dalje od tog čovjeka,za nju je već kasno."-na ovo sam se rasplakala.
"Ali Luise...Gdje ćemo sada?"
"Javit ćeš se svom ocu i idi u New York."
"A ti?"
"Ne brini za mene,ponio sam svu svoju ušteđevinu i negdje ću da nađem posao.U nekom većem gradu."
Nastao je trenutak tišine.Da bi to prekinuo upalio je radio.
Dok sam slušala muziku posmatrala sam beskrajnu cestu okruženu borovima koja ko zna gdje će da nas odvede.
Razmišljala sam o mami i o tome šta će da bude s njom.Onda sam se sjetila i svog oca i njegove nove žene.Dosta lošeg mi se desilo ali sam se uprkos tome nasmijala.Nasmijala sam se jer mi je život spašen.Jer sam pored njega.
