Mercy | Filip Kostić |

19.

Filip Kostić

"Falit ćeš mi, znaš.", Delia me još jednom zagrlila, a ja sam se počeo smijati. "Lažljivice, jedva si dočekala.", nasmiješio sam se, a ona me lagana zveknula u rame.

"Pozdravi dečke, i javi se.", Ante me zagrlio i ja sam kimnuo, "Dođite i vi k meni koji put.", rekao sam, bilo bi mi drago da dođu. Puno su mi pomogli.

"I ako vidite Hanu... Pozdravite je.", zadnjih par tjedana izbjegavao sam Hanu, jer bih inače vjerojatno pokleknuo u svojoj odluci da ne želim ništa s njom.

"Budemo.", Ante se nasmiješio, pa mi predao kofer. "Žao mi je što idem, stvarno.", uzdahnuo sam, bilo mi je lijepo s njima. I drago mi je što sam upoznao Hanu, iako nije sve ispalo onako kako sam se nadao da bude.

"Ništa, vidimo se kroz par tjedana, mjeseci.", nasmiješio sam se. "Filip, pazi se.", Ante me potapšao po ramenu. Nabacio sam još jedan osmijeh, pa skrenuo pogled prema ulazu na aerodrom. Hana.

Stoji nepomično na vratima, gleda me, a oči su joj pune suza.
I ja bih plakao, jer sam dobio neopisivu želju da je zagrlim i kažem joj da ću se brzo vratiti.

"Čuvaj je.", rekao sam Anti i on je kimnuo, zna da je ovdje. "Filip, a da je bar pozdraviš?", Delia je zagrizla usnu.

"Vidimo se.", mahnuo sam im, pa još jednom uhvatio Hanin pogled i kimnuo. Bolje je ovako. Jelda?

"Filip!", čujem je, i želio bih se okrenuti, ali mi moj ponos ne dopušta. Ja sam odlučio. "Stani! Molim te!", stavio sam slušalice u uši i ubrzao korak. Gotovo je.

***********

Godinu dana kasnije

Filip Kostić

"Jebena utakmica, dečki!", Mijat je uzbuđeno viknuo čim smo se vratili u svlačionicu. "Još sljedeće dve ovako i mi smo na konju!", kaže Dejan, a ja ne skidam osmijeh s lica.

Stvarno smo bili dobri. "Dečki, čestitam! Možete se napit, sutra nema treninga.", najvažnije je da nam je Adi zadovoljan. Kakav god da je, najbolji je trener na svijetu.

"Ajmo prije nego šta počnu silazit s tribine.", Kevin je prebacio torbu preko ramena, a ja sam se presvukao, pa pričekao Mijata.

"Ajmoo, birtija čeka.", Mijat me povukao za ruku, a ja sam se počeo smijati. Ne veseli me to, ja bih radije kući. Ali već mi je neugodno da stalno dečke odbijam za piće.

Izašli smo iz arene, popraćeni ogromnim pljeskom naših navijača. Za to se živi. Slikao sam se s par navijača, pa nastavio dalje svojim putem. Okrenuo sam se oko sebe, jer sam izgubio Mijata.

Bolje da se nisam okrenuo.

Odjednom, više ništa nisam čuo oko sebe i ništa ne vidim osim nje. Jel' ja to haluciniram?

"Filip, ideš?", Mijat me trknuo, a ona se nasmiješila. "N-", ma ne mogu ni govoriti. "Halo? Jel se čujemo?", Mijat me opet trknuo laktom.

Pogledao sam ga, a ona je nestala. "Filipe!?", "D-da?", promucao sam. "Šta ti je? Kao da si duha vidio.", Mijat se nasmijao, onako od srca. Ali meni nije do smjeha, ako je to bila ona, ja sam gotov. Psihički.

"Ajde, dečki čekaju.", povukao me za ruku i odveo do auta. Ja sam totalno ošamućen, kunem vam se da ni najjače droge na svijetu nemaju ovakav utjecaj, kao ona na mene.

"Filip? Jebote, šta ti je?", Mijat je upitao kad smo sjeli u auto. "Vidio sam je.", tiho sam rekao, kao da je to nešto što se ne smije izgovarati.

"Koga si vidio?", Mijat me zbunjeno pogledao. "Hanu. Vidio sam Hanu.", upalio sam auto, pa se malo sabrao.

"A, u pičku materinu."

************

Hana Zara Anić

"Jel se šta promijenio?", Camilla je veselo upitala, "Nije.", uzdahnula sam, pa nastavila pisati referat. "Zašto mu se nisi obratila?", zašto? Pa nije baš da sam htjela da me vidi. Ili da uopće zna da sam ovdje.

A zašto sam ovdje? Camilla mi je sredila stažiranje u vrhunskoj Njemačkoj bolnici, nakon što sam položila sve ispite u roku. Iako mi je jezik na početku bio problem i na faksu i u bolnici, takva prilika se ne propušta.

"Ne želim mu se obratiti, a sumnjam da bi i on uopće želio da mu se obratim. Rekao je da ne želi više ništa samnom kada je odlazio.", rekla sam, a Camila je uzdahnula. "Joj, ne znam. Jako mi se sviđao taj dečko. Možda se još sretnete. Ništa ribica, idem na posao, a ti se javi kasnije!"

"I meni se sviđao, dobro, ljubi tatu.", prekinula sam poziv, pa stavila mobitel na punjač. Pogledala sam na sat, pa shvatila da imam još vremena do odlaska na faks.

Na brzinu sam se obukla, pa izašla van iz stana. Taman stignem po kavu. Ja i dalje nemam svoj auto, braco si ga je nekako prisvojio. Neka mu. Dok šetam ulicama Frankfurta, fali mi Milan i ta neka njegova gracioznost.

Frankfurt mi je nekako preobičan. Ne kažem da nije lijep, ali fali mu ono nešto. Ušetala sam u kafić u kojem svako jutro uzimam kavu već dva mjeseca od kako sam ovdje.

"Jutro, Hana! Kao i obično?", simpatična konobarica je upitala i ja sam kimnula. Znam li njemački? Pa ja bih rekla da znam, trudila sam se naučiti ga, inače bi mi predavanja bila uzalud.

Uzela sam kavu i platila je, pa krenula me izlazu.

"Stvarno si ovdje. Isuse, zašto?"