Do you whant to play?

4 Poglavlje

"Drago mi je J-Hope. Kako si ti dospeo ovde?"-pitala sam ga odlazeći u kupatilo da se obučem. Vrata sam ostavila malo otvorena da bi ga čula. "Pa Namjoon je moj najbolji drug i zajedno smo osnovali ovu mafiju. "-povisio je ton da bi ga bolje čula. "Nikada nisam čula za tebe."-izlazila sam iz kupatila vezujući kosu u rep. "Znam,to je jer ja više volim da budem u senci. Nekako se bolje osećam kada nisam u prvom planu. Kada nisam toliko bitan. "-osetila sam tugu u njegovom glasu. Što me je podsetilo na mene. Uvek sam bila u sestrinoj senci. Bila je bolja u svemu a i mnogo lepša. Nasledila je sve dobro,a ja? Ja sam njoj bila tu kao podrška iz senke. Nisam htela da budem u centru pažnje. "Da nisi bitan ne bi bio sada ovde. "-sela sam do njega. "Misliš?"-upitao je nervozno. "Znam to. Uzgred izgledaš kao veoma sposoban dečko. Sigurno si veoma bitan Namjoonu kada si ovde. Ipak si i ti osnovao mafiju, što znači da si bitan koliko i Namjoon. "-stavila sam ruku na njegovo rame. "Hvala Mari,hvala ti puno. Već mi se sviđaš. Želiš da budemo prijatelji?"-nasjejao mi se. "Naravno,uzgred i nemam toliko prijatelja...a sada mi baš treba jedan. "-uzvratila sam mu osmehom. -Pričali smo još oko sat vremena,dok J-Hope nije odlučio da ode. "Joj treba da idem. "-užurbano je ustao sa kreveta. "Što?"-ustala sam za njim. "Sada je 10 sati ujutro. Treba da se odmaraš za sutra. Ipak je važan dan. A i Namjoon bi me ubio kada bi saznao da sam bio ovde. Tako da vidimo se lepo spavaj. "-sve je to rekao u jednoj sekundi. Neverovatno koliko čovek može brzo da priča. Moram priznati da mi se ovaj dečko sviđa kao osoba. Mnogo je fin i zabavan. Bukvalno sam zaboravila da se nalazim u štabu i da igra sutra počinje. "Trebalo bi da se odmorim"-legla sam u krevet u polako utonula u san. ~18:00~
Oči mi se otvaraju uz neku buku u mojoj sobi. Mahinalno ustajem i uzimam pištolj sa mog noćnog stola. Visoki dečko mi je preturao po sobi. -XXX POV- "Ko si ti i za koga radis?"-obratila mi se ona uz hladan pištolj na mojoj glavi. Nasmejao sam se i okrenuo se ka njoj. "Šta te briga ko sam ja?"-uperio sam pištolj ka njoj. Nije imala neku reakciju kao da je očekivala da ću izvaditi pištolj. "Zašto si u mojoj sobi i preturaš po njoj?"-pitala je kroz zube. Već sam je nervirao,to mi je i bio cilj. Da je iznerviram i ba potegne pištolj. "Šta te briga?"-ogovorio sam hladno. Spustila je pištolj i nasmejala se. "Šta ona to radi? Zar ne bi trebalo da me upuca?"-milion pitanja mi je prošlo korz glavu.
Ali ona se i dalje smejala. Ne mogu reći da nema prelep osmeh. A tek telo,prelepo je gradjena. Kosa joj je bila dugačka i crna,šiške su joj padale na braon oči a obrazi au rumeneli. "Šta piljiš u mene?"-prekinula je moje misli. Prošao sam rukom kroz kosu ne bi li došao sebi. "Am ja..."-mucao sam. Nisam znao šta mi se dešava. "Ti,ti jok ja,pucaj čoveče. Šta radiš ovde i ko te je poslao?"-pitala je besno. Hteo sam da odgovorim ali su me omele njene braon oči. Sijale su na neki poseban način. I onda mrak. -MARI POV-
Konverzacija sa ovim ne poznatim dečkom me je ubijala. Nije hteo da kaže svoj indetitet ni šta traži u mom posedu(mojoj sobi). Nervirali su me njegovi čudni pogledi ka meni pa sam ga onesvestila. Udarila sam ga pištoljem u tačku na vratu koja uspavljuje. Pao je na pod,a ja sam iskoristila priliku da mu preturam po dzepovima. Sigurno ću naći nešto što će mi reći ko je on. Užurbano preturajući po dzepovima naišla sam na ličnu kartu. "Jungkook,22 godine,organizacija "Kim Death". Ali šta tražiš od mene Kookie?-pitala sam samu sebe ne shvatajući da sam mu dala nadimak.