Do you whant to play?

11poglavlje

Iskreno odavno nisam plakala kao sada. Bilo mi je žao zbog svega što se desilo. Rizikovala sam svoj život da bi se u ključila u igru u kojoj bi možda i umrla. Nije lako bilo ostaviti svoju porodicu zbog sna koji sanjaš od svoje 15 godine. Trebalo mi je dosta vremena za razmišljanje o mojoj budućnosti ako preživim, ili da li je to uopšte dobra odluka. Da li je bila dobra odluka priključiti se mafiji? Staviti sebe i svoju porodicu u opastost? Možda je i pogrešna odluka,ali je moja. Moja odluka zbog koje se ne kajem. -Sada već odlazim. Odlazim od svoje kuće, svog grada i mesta gde sam provela svojih 18 godina. To su bile najbolje godine mog života. Provela sam ih uz divne ljude. Pamtiću sve uspomene odatle. Pamtiću svaku osobu i svaki trenutak. Pa čak i onaj kada sam prvi put srela Namjoona. Taj ću zauvek pamtiti. ~piščeve reči~
Mari je bila svesna da njenim odlaskom u Koreju menja svoj život u potpunosti. Menja okolinu,društvo...ali joj nije smetalo. "Zašto?"-pitate se. Postoji mnogo veliki razlog. Te večeri kada je plakala desilo se nešto što je promenilo njeno mišljenje o celoj grupi. Sada ih gleda na drugi način. Gleda ih kao svoju braću. Yoongi,Jungkook,JHope,Jin,Taehyng i Jimin su sada njena porodica. A Namjoon? Hladniji je nego ikada. Ignoriše je,izbegava i daje joj najteže treninge. Njegova želja da postane mafijašica se povećala,i veća je iz dana u dan. "101,102,103,104..."-naglas je brojao Namjoon moje trbušnjake. Svaki dan sam radila po 200 trbušnjaka. Smatrao je da tako treba. Da trebam biti jača od svih,bolja,brža i snalažnjivija. Već mesec dana sam na obuci za mafijaše. Ali ne običnoj obuci,nego Namjoonovoj obuci. Niko u ovoj kući nije išao na njegove obuke nego je on sam išao na njih. Sebe je terao na najteže vežbe posle kojih mišići ubijaju. Umirala sam od umora svakog dana. U ovih mesec dana nisam čula Namjoonov miran,gub glas već samo njegovu dernjavu. To me je jako nerviralo. Zamislite da vam se neko dere nad glavom 24h dnevno bez prestanka. Izludeli bi,sigurna sam. Mislim da moje psihičko stanje nije kako treba. "250,okej možeš da staneš!"-trglo me je njegovo deranje. "250?"-nisam ni registrovala koliko sam uradila. Izgleda da sam se toliko zamislila da nisam bila ni svesna šta radim. "Hajde sada zgibove da radiš!!"-opet se proderao. Došao je do šipke na kojoj je Jimin često radio zgibove. "Koliko radim?"