Slučajni (sa)putnici?

2. poglavlje

Koračala je brzim korakom ka obližnjoj klupi i sela. Spustila je glavu i počela da plače.
Klupa je bila zavučena i udaljena od kuća, zato je i volela tu klupu.
Vrištala je. Vrištalo je ono njeno unutrašnje ja.
Mrzela je sebe, jer je po prvi put u životu poželela da bude majka, a u Aleksi je videla svog idealnog muža i još idealnijeg oca.
Volela ga je, volela ga je toliko da je pristala da uđe u njegov krevet kao prijatelj, a ne devojka.
Zgazila je sebe milion puta zbog njega, a danas je bio milion i prvi.
Dok je jecala i udarala sebe jednom rukom po glavi, drugom je vadila telefon iz džepa. Okrenula je dobro poznati broj.

"Javi se ako Boga znaš" mrmljala je dok je pokušavala da obriše nos.

"Halo?" začuo se ženski glas sa druge strane.

"Nataša, upravo sam ubila ono što sam želela da živi."

Nataša, Ninina najbolja drugarica i ujedno studentkinja prava, koja je samo godinu dana mlađa od Nine, vrlo dobro je znala o čemu je reč.

"Nina, gde si?"

"Na klupi."

"Dolazim."

Nataša je znala na koju je tačno klupu Nina mislila. To je bila klupa na koju su po nekom prećutnom pravilu uvek odlazile kada su tužne.
Shvatila je da je ovaj poziv zapravo crveni alarm. Znala je da je Nina od početka poznanstva sa Aleksom maštala o vezi sa njim. Znala je i da je prekinula vezu u kojoj je bila, upravo zbog njega.

"Bizon... Jebeni bizon" izgovorila je Nataša dok je oblačila jaknu kako bi što pre došla do svoje najbolje drugarice.

Trebalo joj je nekih 30-ak minuta da dođe do Nine, a kada je došla, videla je nešto sasvim drugačije.
Nije poznavala devojku koja je jecala na klupi. To nije bila ona njena Nina. Prosto nije bila ona! Njena Nina je uvek imala osmeh na licu, ma koliko bila u govnima, znala je da pliva.

"Ko mi je oteo Ninu?" upitala je dok joj je prilazila, iako je znala da nije pravi trenutak za šalu.

Znala je da jedino što sada može da učini, jeste da je zagrli. Reči bi bile suvišne.