Slučajni (sa)putnici?

17. poglavlje

Ti mene uvek imaš, drugarice😂

Nekada bi se razbesna kada bi od njega čula ovu poslednju reč, ali se vremenom navikla.
Vreme joj je pomoglo da shvati da su oni prijatelji koji su vođeni strašću, greškom, došli do nagih tela, ucviljenih pogleda sa sjajem u očima.

Zaboravila je vremenom na svađu koju su imali i to da nekada nisu pričali nedelju dana, sve dok ona nije došla ispred njegove kuće u nadi da će se sve razrešiti.
Bio je on drugi Aleksa zbog kog je gazila ponos, mada nije samo zbog njih dvojice to radila, ali se sećala da je samo kada bi pregazila ponos zbog njih, bila srećna.

"Šalila sam se budalice. Nedostajaće mi ono naše ispijanje kafe kod mene kući, ali čim se vratim, skuvaću je oboma."

Oni su bili onaj standardni par za koji svi oko njih misle da su zajedno, a zapravo nisu. Pomirila se sa tim, ali je uvek osećala teskobu kada bi poželela da uđe u neku vezu.
Nije mogla da ga preboli, ni njega, ni pilulu.

Naravno da ćeš skuvati, nisi valjda mislila da možeš da se izvučeš?! Čuvaj mi se malena. I javi se kad stigneš.

Bio je to neki njegov, čudan način da joj kaže da mu znači. I znala je to.
Znala je da mu znači.
Našao joj se milion puta. Kada joj je bilo teško, bio je tu.
Vrlo brzo nakon njihovog poznanstva, zapravo, prvi dan kada je on ušao u njenu kuću, otac joj je zadržan u bolnici.
Tada se nije moglo odrediti kome je bilo neprijatnije, ali se ona ustezala zbog njega, a on ostao zbog nje. Znao je da ako brzo ode, da će zaplakati, a to nije želeo da dozvoli.

"Hoću, mili" poslala je i shvatila da će vrlo brzo stići na glavnu autobusku stanicu u Beogradu.