Slučajni (sa)putnici?

7. poglavlje (početak)

Prolazili su dani, Nina više nije razmišljala o već unapred propaloj vezi koja se držala na koncu. Taj konac bio je dve poruke dnevno koje je razmenjivala sa njenim dečkom koji je bio u vojsci, bila je fokusirana na predstojeće kolokvijume, na drame koje treba da odigra u maloj prostoriji koja je predstavljala pozornicu pozorišta "Promena" koje je u stvari prozor za izlaz iz senke za sve one mlade nade srpske glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Povremeno bi je u učenju silnih Šekspirovih odlomaka prekinula poneka misao o Aleksi. Znala je da ne sme da dozvoli takve misli, te je još ljuće uhvatila papir na kom je bio njen dramski odlomak iz Hamleta.

"E moj Šekpskire, pa ti se sa mnom zajebavaš." prokomentarisala je kada je ugledala čuvenu rečenicu, na od nervoze izgužvanom papiru ispred sebe- "Biti ili ne biti, pitanje je sad".

"Jesi ti uvežbala?" upitala ju je Milica koja ju je zatekla u ćošku ove male sale.
Nina se trgla kada ju je začula, jer nije bila sigurna da li je Milica uspela da čuje ono što je rekla.

*Bože, kako sam nekad sama sebi smešna. Pa i da je čula, nije čula moje misli, niti je videla da mi se pred nosom ukazao Aleksin lik* - pomislila je, a zatim izgovorila "Ma evo još muku mučim, ali polako, ima vremena još".

"Hah, čuj ti nju, imamo još 10 minuta do izvedbe. Pa zar ti koja paničiš uvek pred izvedbu, da kažeš da ima vremena. Mora da ti je onaj mmm.. Kako beše?.. A da, Aleksa, popio pamet."

*Ma samo kad si se ti setila Alekse sada, baš si našla kad ćeš*- "Pa što bih Mici paničila, prošle smo ovo već bezbroj puta, ne štreca mene ovo više."

Vreme kao da je projurilo negde, jer njihovih 10 minuta prošlo je za "tili čas". Kolokvijum je položen, društvo s klase se već razjurilo u različite delove grada i okoline, pa je i Nina krenula ka kući.

I taman kada je pustila "pesmu za dušu" (Galija- Kotor) primetila je da joj se na zaključanom ekranu telefona pojavila svetlost. Imala je poziv.

"Halo?" zvučala je i više nego formalno, jer je to bilo prikladno.

"Lepa moja, gde si ti?" začulo se sa druge strane.

"Dijana, evo me u busu, 'ajde zvaću te čim izađem, ako nije baš jako hitno?"

"Pa hitno jeste, ali ne toliko da ti kvarim uživanje koje sa sobom donosi vožnja po prljavom autobusu, hahah" izgovorila je, a zatim dodala "Nemoj tetku da zaboraviš, ljubim."

Poziv se završio.
Dijana je bila Ninina tetka sa očeve strane, osim strica koji živi u drugom delu kuće, Nina ima još jednog strica u Norveškoj i tetku Dijanu, koja je bila sve ono od čega je Nina bežala.
Dijana je bila zadužena za osnose s javnošću jednog velikog glavonje u Vladi Srbije, a ujedno i žena poznatog analitičara političke scene koji je, kako bi svoje dupe spasio menjao mišljenja. Bio je poznat i tokom 90-ih. Bio je deo svake stranke koja bi došla na vlast, a predstavljao se kao politički analitičar.