Lice prošlosti

1

- Bler? – moja sestra Klara gleda u mene kao da vidi duha.

- A zagrljaj za sestru? – nasmešim joj se.

Opustila se i privukla me u svoj zagrljaj, prosto sam upala. Bože kako mi je nedostajala.

- Šta ti se dogodilo? Sva si kost i koža? – odvaja me od sebe i mršti se. Moja sestra je rasna žena, ima grudi, zadnjicu, malo mesa na kostima i uvek se ponosila time, ja sam bila malo slične glađe ali malo sitnija, međutim poslednjih godina sam se prepolovila.

- Takva sam već neko vreme – segnem ramenima.

- Tri godine Bler – izustila je tiha a ja sam progutala knedlu.

- Ni glasa od tebe.

- Klara razgovarale smo o tome, znala si da mi treba vremena, rekla sam da ću se vratiti kad budem spremna.

- Znam ali ti si moja sestra, nedostajala si mi i brinula sam, svakog bogovetnog dana – oči su počele da joj suze.

- Žao mi je – kažem jednostavno. Nikad nisam volela kad ljudi pate zbog mene, naročito moja porodica.

- Nemoj ja... nisam ljuta na tebe, nimalo, samo sam bila zabrinuta – oterala je suze.

- Kako si?

- Nije loše.

- Zna li Majkl da si se vratila?

Udahnem duboko pa ispustim sav vazduh napolje. Majkl.

- Ne, došla sam pravo kod tebe, nisam sigurna da sam spremna ponovo da ga vidim.

- Ne moraš, razvedeni ste.

- Zapravo... nismo.

- Kako to misliš?

- Majkl nije želeo da potpiše razvod a ja nisam imala snage da se borim sa njim, samo sam otišla.

- Ali... i dalje ste u braku? – čudi se.

- Da.

- Ali on... on...

- Šta?

- On je krenuo dalje Bler.

Očekivala sam ovo, ipak su prošle tri godine od kada sam ga poslednji put videla i želela sam razvod.

- On je slobodan da radi šta želi sa svojim životom, papir je samo formalnost – slegnem ramenima. Ja sam realna osoba.

- Ne verujem ti, ti nisi otišla zato što se vas dvoje niste voleli i slagala sam te.

- U vezi sa čim?

- Nije krenuo dalje.

- Ali sada si mi rekla...

- Čujem priče tu i tamo da menja žene kao čarape, da radi kao manijak, vozi brza kola... nisam čula da je srećan.

- A naša kuća? – to me interesuje.

- Nije je prodao ako na to misliš ali ne živi u njoj, vratio se u svoj stan.

- I mislila sam da će uraditi tako.

- Ti kako si?

- Nije loše.

- Kako si Bler? – ponavlaj pitanje ne verujući u moj odgovor.

- Bolje, ne pijem lekove, ponovo crtam, sviram klavir...

- Gde si bila?

- Svuda po malo ali uglavnom sam putovala.

- I vratila si se? Konačno se vraćaš kući?

- Da, vratila sam se kući.

. . .

Otključam vrata svog doma i gurnem ih. Ustajao vazduh je udario u mene i odmah požurim da otvorim prozore. Čim je ušlo malo svetlosti u kuću videla sam kako izgleda, sve je bilo slomljeno. Moja stolica za ljuljanje, Majklova polica sa onim sitnim igračkama koje je čuvao od detinjstva, staklene police, slike... Krenem uz stepenice brišući prašinu sa ograde. Udahnem duboko i uđem u Kejtinu sobu. Njen krevetac je polomljen, igračke razbacane, ormar je na podu, hranilica je slomljena... sve što nismo koristili je slomljeno i prekriveno prašinom.

Leva ruka je počela da mi drhti i pustim bravu. Podignem plišanog zeku kojeg mi je Majkl kupio kada sam mu rekla da sam trudna, otresem prašinu sa njega i zagrlim ga. Izađem iz sobe sa plišanom izgračkom i zaputim se u spavaću. Spavaća soba je bila onakva kakvu sam je ostavila, još uvek je na krevetu bio moj džemper, zaboravila sam da ga ponesem. Krenem ka stolu za šminkanje, moja šminka je sva tu, kao i njegovi parfemi, uzmem jedan, otvorim ga i pomirišem. Da... to je taj miris. Vratim miris na mesto, otvrim jedan prozor i upalim noćnu lampu.

Sklupčam se na našem bračnom krevetu i zagrlim čvrsto plišanog zeku a onda sam se rasplakala.

. . .

Otvorim oči i protegnem se. Pogledam kroz prozor i shvatim da je napolju mrak, sklonim ćebe sa sebe pa zastanem. Nisam se pokrila. Neko mora da me je pokrio. Da nije Majkl? Ali on ne zna da sam se vratila. Ustanem i odem u kupatilo da se umijem. Predomislim se pa se istuširam a zatim se obučem jer je većina moje garderobe i dalje ovde. Otvorim još jedan prozor i svež vazduh mi pokaže koliko je ovde zapravo zagušljivo. Moraću da počistim kuću. Sakupim kosu i rešim da krenem od Kejtine sobe.

Cele noći sam čistila – prašina je obrisana, usisala sam, sakupila sam sav krš i iznela napolje da i đubretari mogli to da bace i ispraznila sam Kejtinu sobu, ionako je sve u njioj bilo slomljeno. Ostavila sam plišanog zeca i jedino bebino odelo koje je ikad obukla jer je nažalost umrla na dan kad je rođena.

Sredila sam Majklovu radnu sobu jer je i ona bila u haosu a onda sam oprala svu garderobu. Da, noć je bila duga ali je zato kuća ujutru sijala.

Sa prvim zracima sunca nazvala sam baštovana koji je odmah došao, pokosio travu i sredio dvorište, ponovo sam mogla da sedim u ljuljašci na terasi i da uživam u pogledu. Moj auto je još uvek bio u garaži tako da sam otišla u market i nakupovala sve što mi je bilo potrebno. Spremim večeru ali nisam bila gladna, sipam sebi čašu vina i krenem ka mom klaviru. Trebalo mi je malo vremena da ga naštelujem ali nakon što sam završila mogla sam da sviram u miru.

Moj život je bio drugačiji. Bila sam u srećnom braku koji je rezultirao mojom trudnoćom i bila sam ubeđena u svoj hepi end ali život nije uvek lak. Moja beba, Kejti, nije imala nikakvih šansi za život, doktori su nam to rekli ali ja sam uporno odbijala da verujem jer pobogu osećala sam dete u svom stomaku, stalno me je šutirala i podsećala me da je tu.

Nažalost, doktori su bili u pravu i nekoliko sati nakon rođenja Kejti je preminula, sa njom je otišla i moja duša. Nisam umela da prebolim to, nisam znala kako a nije ni moj suprug. Majkl je pokušao da bude tu za mene ali čini mi se da sam samo sve više tonula a on je bio sve povučeniji. Tako je bilo sve dok se jednog dana nisam probudila i shvatila da živim sa strancem koga izbegavam. Bila sam na lošem mestu i jednostavno sam otišla jer da sam ostala ne bih preživela.

Poklopim klavir i udahnem duboko. Oporavak nije bio lak i bio je dug, i dalje me boli, i dalje ponekad plačem, i dalje su neki dani lošiji od drugih ali naučila sam da živim sa njima. I dalje mi srce preskače kada me boli ali danas stavim ruku na njega i udahnem duboko.

Otišla sam ali vratila sam se i sada ne znam kako da nastavim sa životom.