Lice prošlosti

6

Majkl ovde ima sve što mu je potrebno, u pravu je ovo je njegov dom. Ne osećam se dobro jer se bojim da će me dodirnuti – intimno, fizički, emocionalno. Poslednji put smo bili intimni za vreme moje trudnoće, nakon što sam se porodila sve je nekako krenulo nizbrdo, smrt našeg deteta, moji psihički problemi, moje izganstvo... bojim se da sam zaboravila kako je to biti njegova žena. Osim toga, on ima ljubavnice, žene koje ga zadovoljavaju, ja sam samo... žena koju ne može da ostavi, poznajem ga isuviše dobro, on mi nikad neće okrenuti leđa a razlog tome nije samo obaveza već i ljubav. Ne sumnjam ja nimalo u to da se mi volimo ali volimo se odvojeno, ne zajedno.

On je tu, tušira se, oblači svoju odeću, šeta po našoj spavaćoj sobi, sve deluje kao pre, kao da vreme nije prošlo. Šta mi radimo? Jer je očigledno da nijedno od nas dvoje ne želi razvod.

Posmatram ga dok gleda u roze plišanog zeku kojeg mi je poklonio kada je saznao da sam trudna, uzima ga u ruke i toliko ga steže kao da želi da ga zadavi. Krenem ka njemu i stavim svoju ruku preko njegove.

- Nemoj – kažem tiho i on opusti ruku, stisak je popustio.

- To je dobra uspomena, najlepša - polako uzmem zeca i vratim ga na noćni sto.

- Podseća me na vreme bezbrižnosti i sreće, bio je to dobar dan Majkle.

- Da, bio je. Želim ponovo da proživim to vreme.

- Znaš da to nije moguće.

- Želim staru tebe – uvlači svoju ruku u moju kosu i privlači me sebi.

- Bojim se da ni to nije moguće – sklopim oči dok on udiše moj miris.

- Neću odustati dok mi se vratiš.

- Ovde sam.

- Nisi. Ne boriš se za nas a to znači da nisi ovde. Razgovarala si sa ženom koju sam jebao a nakon toga večeraš sa mnom bez ijednog povišenog tona. Nisi ovde Bler, nisi ovde.

Spustim ruku na njegovo srce i udahnem duboko.

- Nije mi važno koga jebeš, nije bitno gde se nalaziš niti šta radiš ja znam istinu Majkle, ja poznajem tebe, ja imam tebe.

- Da, imaš me – miluje mi obraz.

- Žao mi je što nisam ono što želiš da budem – kažem iskreno.

- Bićeš. Ponovo ćeš biti moja Bler.

- Mislim da previše veruješ u mene.

- Ti su jedina osoba u koju verujem, to se nikad neće promeniti i vratićeš mi se, kunem se u sve što imam bićeš ponovo moja Bler makar morao da uradim milion stvari koje ne želim. Reagovaćeš.

Oslobađa me i taj osećaj lišenosti njegovih ruku me uznemirava.

Istuširam se i spremim za spavanje, Majkl je već bio u krevetu, na njegovoj strani kreveta okrenut prema mojoj strani. Uvučem se u krevet i stavim ruke ispod glave. Izgleda da spava. Pokrijem ga lepo i ugasim lampu a onda nastavim da gledam u njega.

. . .

Budi me alarm. Majklov alarm.

- Ugasi ga – ne otvaram oči jer mi je udobno i toplo. Tako je lepo.

Krevet ispod mene se pomera i alarm prestaje da zvoni.

Podignem glavu i otvorim oči. Spavam na njegovim grudima, zalepila sam se za njega poput pijavice.

- Dobro jutro – blago mi se smeši.

- Ustaj.

- Spava mi se.