Lice prošlosti

21

Ponekad jednostavno ne možemo imati sve u životu. Ne znam da li je to zbog ravnoteže u kosmosu, božija odluka ili je jednostavno tako ali znam da ne mogu uraditi ništa povodom toga. Nakon godinu dana moja supruga je ostala ponovo u drugom stanju ali plod nije bio dobar, ponovo. Ovaj put su nam to rekli na samom početku. Potražili smo drugo mišljenje i treće, odgovor je bio svuda isti.

Bler treba da abortira i ona to zna, primila je tu vest mirno i nakon što smo došli kući otišla je u našu sobu. A ja? Ja sam ostao dole. Ne mogu da je ponovo gledam slomljenu znajući koliko sam nemoćan. Najbedniji osećaj na svetu je taj kada ne možeš pomoći osobi koja ti najviše znači u životu.

Bojim se da će ovaj put ponovo otići i ,ponovo, neću je zadržati na silu jer je toliko volim.

Nakon sat vremena sišla je dole i odmah sam ustao.

- Dušo?

- Uradimo i to.

Oči su joj naduvene od plakanja i krvavi crvene ali njen glas je miran.

- Žao mi je Bler.

- Nije tvoja krivica, čuo si doktora, nas dvoje očigledno nismo kompatibilni – izdahnula je.

- Ja... ne želim više da pokušavam.

- Šta?

- Trudnoća, pokušali smo dva puta i nije išlo, ja... ne želim više... – počela je plače i odmah sam je zagrlio,

- Ne plači dušo – dao bih sve što imam samo da ona nikad više ni suzu ne pusti.

- Obećaj mi! – uspravila se i pogledal me u oči.

- Bler... povređena si.

- Ne! Donela sam odluku. Neće više biti pokušaja Majkle,ne nakon ovog.

- U redu – složim se.

- Razmisli, ne moraš da se složiš sa mnom, možeš da odeš, tvoja odluka, ali ja više ne mogu da prolazim kroz ovo, to je moja konačna odluka.

- Bler...

- Ozbiljna sam.

- U redu, nećemo više pokušavati – nije mi važno, ne toliko koliko ona.

- Majkle ovo je ozbiljna odluka i znam da sam sebična što tražim od tebe da se složiš sa njom ali zaista bih volela da me podržiš u ovome jer bez tebe... neće biti važno.

- Bler nije mi važno sve dok imam tebe. Svestan sam situacije i znam zašto si donela ovakvu odluku, čuo sam doktore. Slažem se - ne mogu više da je gledam kako se raspada.

- Hvala ti – sad je ona mene zagrlila i samo sam sklopio oči.

. . .

Prošli smo i ovo, Bler je abortirala u trećem mesecu trudnoće, doneli smo odluku da više nećemo pokušavati sa trudnoćom i ona se povukla u sebe, ponovo. Iako su prošla samo dva dana imam osećaj da je ponovo gubim. Ona je tiha ili plače, povučena je, izolirana i znam da nije dobro. Od trećeg dana rešio sam da potražim pomoć tako da je sada njena sestra ovde, njeni roditelji, moja sestra... Ne mogu dozvoliti da ponovo ode.

Nakon nedelju dana Bler je rešila da se vrati na posao. Bio sam zbunjen ali nisam ništa komentarisao, pustio sam je. Svi imamo svoje načine preživljavanja. Čim je otišla na posao i ja sam rešio da malo radim.

Nakon nekog vremena zove me Bler i prepao sam se, znam da je ona kod kuće i znam da su tamo njeni roditelji.

- Dušo? – nadam se da je sve u redu.

- Hej... jesi li u gužvi?

- Ne, je li sve u redu?

- Da, ja... možemo li da izađemo negde na ranu večeru? Bilo gde, samo nas dvoje.