Lice prošlosti

19

Održala sam četiri časa a nakon toga zaputila sam se ka Majklovoj firmi. Moramo da razgovaramo, želim da mi razjasni neke stvari, ne želim da me laže.

Kažu da nevolja nikad ne dolazi sama, tako sam se osećala kada sam ugledala Majklovu novu sekretaricu. Bila je mlada, bila je lepa, bila je zgodna. Kazna za svaku ženu.

- Dobar dan gospođo Adams – ustala je i nasmešila mi se.

- Znaš ko sam ja? – iznenađena sam.

- Naravno teta Dora mi je sve detaljno objasnila, inače ja sam Kristal, Dorina sestričina i nova sekretarica gospodina Adamsa – pruža mi ruku oduševljeno.

- Drago mi je Kristal, dobrodošla u firmu.

- Hvala gospođo.

- Zovi me Bler – nasmešim joj se jer priča kao detence. Prvi utisak izgleda da ipak vara.

- Gde je Majkl?

- Rekao je da će trenirati.

- U redu, pričuvaj molim te moje stvari, idem do njega – dam joj kaput i torbu.

- Hoću.

- Hvala ti.

- Nema na čemu.

Nakon razgovora sa slatkom Kristal uđem u lift i krenem naniže. Majkl ima teretanu u kojoj vežbaju svi njegovi zaposleni, vežba i on. Nikad je nisam preterano volela jer ja nisam osoba za nasilje a za mene je nasilje svaki sport u kome se ljudi biju. Jedno vreme je pokušavao da me nauči samoodbrani ali kada je video koliko sam nežna i kako mi lako izlaze modrice, odustao je i rekao da će me on čuvati. To je bilo slatko.

Siđem dole i zatičem praznu teretanu ali čujem udarce, kao da neko boksa. Krenem u pravcu buke i ugledam ga. Udarao je u vreću i bio je besan ako je suditi po jačini njegovih udaraca. Naslonim se na zid i gledam ga kako boksa. Sa svakim pokretom njegovi mišići se izdužuju a njegove tetovaže se pomeraju. Znojav je očigledno jer je mokar i stalno mu ispada ono što je namotao oko zglobova, ne znam kako se zove. Na kraju se iznervirao i skunuo to a onda je krenuo jače da udara vreću golim pesnicama. Kao da bes kanališe njegove udarce. Osim udaraca čuje se i ono njegovo ah i ja.

On nije bio dobro, uopšte nije bio dobro. Izujem štikle i skinem blejzer.

- Mogu li ja da pokušam? – pitam ga i on se okrene hitro ka meni.

Krenem ka njemu i stanem sa suprotne strane vreće.

- Odakle ti ovde? – pita me.

- Zabrinuta sam za tebe. Kako da držim pesnice?

- Prvo moraš da skineš prstenje i da staviš rukavice.

- Ti ih ne nosiš – pogledam u njegove crvene pesnice i namrštim se.

- Ja sam se navikao, ti nisi.

Skinem prstenje i spustim ih na pod a onda stegnem pesnice.

- Ovako?

Krenuo je ka meni pa me zaobišao. Stao je iza mene i pokazao mi kako da sklopim pesnice, onda je mojom rukom udario u vreću.

- Skontala sam.

- U redu, samo neka ti pesnice budu stegnute.

Stegnem pesnicu i opalim onu vreću na brzinu, ma celo telo mi je poletelo napred.

- Auč! – niko mi nije rekao da ovoliko boli.

- Jesi li dobro? – Majkl me hvata za pesnicu i duva na mesto gde sam udarila.