Lice prošlosti

9

Blue Colin. Malo mesto koje mi je pružalo utehu. Iznajmila sam malu kućicu od Vide i Roberta, oni su stariji bračni par koji mi se dopao na prvu, kada sam ih jutros nazvala da ih pitam da iznajmim kućicu za vikend podsetili su me da sam platila kiriju do kraja meseca, tehnički mogu da živim ovde još nedelju dana.

Majkl ide za mnom i nosi kofere, čim smo ušli unutra obišao je kućicu uzduž i popreko.

- Kao što sam i pretpostavljao, nikakva zaštita – mršti se.

- Bler – Vida je ušla i okrenula sam se.

- Vida – zagrlimo se onako domaćinski.

- Tako mi je drago što te ponovo vidim dušo – obradovala mi se kao da sam joj rod najrođeniji.

- I meni Vida, ovo je moj suprug Majkl Adams.

- Gospođo – Adam joj pruža ruku.

- Zdravo Majkle, dobrodošao u Blue Kolin – ljubazno su se pozdravili.

- Jeste li gladni?

- Ručali smo pre dva sata, nismo ali hvala.

- Večera je u sedam i moj suprug i ja bismo voleli da nam se pridružite – blago gleda u mene pa u Majkla.

- Hvala na pozivu Vida ali planiram da pokažem Majku mesto.

- Želite da budete malo sami, razumem. Nadam se da ćemo se ispričati – blago mi je stisnula ruku u znak podrške, znao ona neke stvari o mom životu a neke je pretpostavila, bila je dobar drug za ćutanje.

- I ja se nadam.

- Prijatno deco.

- Prijatno.

Okrenem se ka Majklu.

- Ja ću da raspakujem naše stvari a ti razgledaj malo.

- Već sam razgledao, cela kuća je manja od naše dnevne sobe.

- Ne budi takav mrgud, na odmoru smo zar ne?

- Pobegla si od mene i sakrila se ovde, ovo mesto nije za odmor – namrštio se i znam da je ljut zato ga ostavim da „preleži" to.

. . .

Malo sam posredila, spremila večeru i rešila da proverim kako je Majkl, nije izašao iz spavaće sobe od kad smo došli. Ljut je a kada je ljut on radi bez prestanka.

Otvorim vrata u zateknem ga sa papirima i lap topom, sve je poneo.

- Hej – pozovem ga nežno.

- Hej – podiže glavu.

- Večera je spremna.

- Gladan sam.

- Kanije možemo u šetnju, ako želiš.

- Da, može, samo da sakupim ovo.

Majkl nije bio pričljiv za vreme večere, nadala sam se da će se situacija popraviti kad mu pokažem predeo ali njega priroda nikad nije naročito interesovala mada mu se dopadaju mesta sa što manje ljudi. Da ne bi šetnja skroz propala razgovarali smo o glupostima, nebitne stvari koje služe kao siva zona za izbegavanja svađe, i upalilo je.

On nije naročito impresioniram ovim mestom ali meni je pružilo privremenu utehu, bilo je moje utočište zato kada se Majkl vratio svojim papirima ja sam se posvetila slikanju.

Ja sam umetnička duša i volim sve svrste umetnosti. Volim da plešem, igram, sviram, crtam, gledam filmove... jednostavno takva sam osoba. Nisam bila raspoložena za umetnost jedno vreme ali korak po korak i vratila sam se prvo slikanju. Čovek se izgubi. Tako je bilo i noćas, dok sam se okrenula ponoć je već bila prošla. Sakupim svoje stvari i krenem na spavanje.