Lice prošlosti

17

Zadržala sam se sa sestrom tako da sam naručila večeru u restoranu i pokupila je usput, sa mesom nikad nema greške jer Majkl voli sve vrste mesa.

Umalo nisam glasno opsovala, iako to ne radim, kada sam ugledala nepoznatu ženu pred mojom kućom. Šta je ovo? Prodavnica? Svakog dana druga žena ulazi u moju kuću kao da želi da kupi nešto.

- Gospođa Adams? – žena podiže značku i pomislim da ako je ovaj moj spavao sa policajkom to neće biti tako lako rešiti.

- Da, ja sam.

- Detektiv Red, Sonja.

- Kako Vam mogu pomoći?

- Imate li malo vremena?

- Da, samo da otključam.

Uđemo unutra i povedem detektivku ka dnevnoj sobi.

- Sedite – pokažem rukom.

- Hvala. Neću puno da vas zadržavam zato je najbolje da odmah pređem na stvar.

- Da.

- Vi ste donirali novac za operaciju maloletne Misi Smit?

- Da, moj suprug i ja smo donirali novac.

- Novac ste donirali crkvi?

- Da, crkva je sakupljala novac.

- Taj novac je nestao.

- Kako to mislite? Moj suprug je rekao da je prebacio novac.

- Na račun crkve?

- Da – potvrdim.

- Otac Frenk tvrdi da niste uplatiti novac.

- Ali... sačekajte trenutak da pozovem supruga.

- Samo izvolite ali želim da znate da ste tuženi.

- Zašto pobogu? – tražim Majklov broj telefona.

- Oparacija je zakazana i vi ste obećali da ćete je platiti, bolnica traži odštetu u slučaju otkazivanja operacije.

- Bler? – Majkl se javlja.

- Gde si? – pitam ga.

- Stižem za par minuta.

- Ok.

- Sve u redu?

- Izgleda da imamo problem sa novcem koji su uplatio za Misinu operaciju.

- Kakav porblem.

- Ovde je detektivka koja tvrdi da nisi uplatio novac i bolnica me tuži.

- Bler uplatio sam novac, imam i dokaz, stižem, neka me ta detektivka čeka.

- U redu – prekinem vezu.

- Moj suprug stiže, kaže da je uplatio sav novac.

- Onda ćemo ga sačekati.

Majkl je stigao jako brzo ali nije bio dobro volje.

- Dobro veče - kreće ka meni a detektivka ustaje.

- Gospodine Adams, ja sam Sonja Red – pokazuje mi značku.

- U čemu je problem? – pita je dok me ljubi u kosu.

Detektivka mu je objasnila isto što i meni.

- Nisma detektiv ali očigledno je da je taj otac Frenk uzeo novac. Čuo sam se malopre sa direktorom banke, dostaviće vam izveštraj o uplati sutra ujutru.

- To bi rešilo problem vaše supruge.

- Umesto što istražujete nju, istražite crkvu i tog popa.

- To nije tako jednostavno, crkva znate.

- Ne, ne znam, lopovo su lopovi, i zamolio bih vas da naredni put kad poželite da razgovarate sa mojom suprugom nabavite nalog ili obavestite našeg advokata – pružio joj je karticu.

- Laku noć.

- Laku noć – žena mi se blago nasmešila i izašla.

- Danas se očigledno i dobrota plaća – Makl se mršti.

- Ona samo radi svoj posao i ne verujem da je otac Frenk uzeo novac. Pa ko još krade novac namenjen za operaciju bolesnog deteta?

- Iznenadila bi se.

- Ako ne nađu novac hoće li me uhapsiti? – nije mi svejedno.

- Naravno da ne, ja sam novac prebacio, gde je otišao dalje to nema veze sa nama.

- Ali ipak... jadno dete – kakav je ovo svet?

- Trag novca se lako pronađe, ne brini. Hoćemo li da večeramo? Gladan sam.

- Da.

. . .

- Kako ti je majka? – pitam oprezno Majkla dok se skida.

- Kako bi bila? Toliko je iznervirala doktore i sestre da su je poslali kući. Dobro je ona, uglavnom drami.

Moje ima na njegovom levom ramenu je najlepša tetovaža koju sam ikad videla, i ostale njegove tribal tetovaže su odlične ali moja... jednostavno je moja.

Očigledno je primetio da ga odmeravam pa mi se nasmešio.

- Vidiš nešto što ti se dopada? – zeza me.

- Samo se pitam kako će izgledati te tovaže na tebi ako se ugojiš, razvući će se – lupim.

- Ne brini draga, neću dozvoliti da tvoje ime bude debelo.

- Ha, ha.

Krenuo je ka meni i stavio svoje ruke oko mog struka.

- Istuširaj se sa mnom.

- Ne znam, mi se zapravo nikad ne istrljamo kako treba.

- To je laž, ispipam te za sve pare – nakezio se.

- Ludaku. Šta kažeš na to da ja napunim kadu i da jednostavno uživamo?

- Hoću li moći da te pipkam?

- Da – prevrnem očima.

- Onda može.

Podignem se na prste i poljubim ga. Nedostajalo mi je ovo.

. . .

Moglo bi se reći da sam pauzirala život na neko vreme – pobegla sam od kuće i izbegavala ljude, ali sada sam ponovo ovde, verovatno imam sreće zato što sam zatekla sve onako kako sam ostavila i iskreno se nadam da će me ta sreća pratiti još neko vreme. Majkl i ja smo ponovo zajedno, radimo na bebi, moja porodica je živa i zdrava, imam posao... čini se sve u najboljem redu. Sve je u redu... Zašto me onda muči ovaj osećaj nemira? Ne umem da objasnim sebi to najbolje ali osećam da nešto nije u redu, samo ne znam šta.

Kao i uvek kada me more brige ja posetim majku što se ispostavila kao loša ideja jer je pozvala svog sveštenika i naterala i njega i mene da osvešti moj dom. Kuća je mirisala na tamjan i znam da će Majkl poludeti, on ne voli nikakve mirise po kući a nije ni religiozan, sreća pa me voli.

Negde oko devet sati uveče hvata me neka nervoza, uzmem telefon i proverim ga kad ono ništa. Sačekam još malo i kad ruke krenu da mi se tresu nazovem Majkla. Telefon je odzvonio do kraja, jednom, dva puta, tri puta, nije se javljao. On mi se uvek javi.

Sačekam da prođe pola sata i ponovo ga nazovem, i dalje ništa. Imam Semov broj telefona, znam da je on najbliži sa Majklom i nazovem njega. Sem nažalost nije znao gde je Majkl.

Nisam oko sklopila do ponoći, zovem ga – ista priča, on se ne javlja.

Čekala sam ga cele noći. Nije došao kući.