Lice prošlosti

Epilog

Decenija kasnije

Gledam u nervoznog Majkla i smejem se. Postoji stanje u koje je njega prilično teško dovesti ali naša ćerka, Una, je ekspert u tome.

- Koliko puta da ti ponovim da ne možeš da se udaš? Imaš pet godine, to zakonski nije dozvoljeno.

- Mama kaže da ljubav ne broji godine – Una odgovra spremno prekršajući ruke na grudima ali joj je zasmetala kosa pa je skonila sa lica.

- Ti imaš pet, nema tu šta da se broji.

- Dejvid je ljubav mog života, mi ćemo se večati i živećemo sa tetkom Majdom.

Glasno se nasmejem a Majkl udahne duboko. Ona je mrtva ozbiljna i obožava Majdu jer je ona prava tetka, ispunjava joj svaku želju.

- Samo se složi sa njom i već sutra će zaboraviti na udaju – kažem Majklu.

- Šta ona zna o udaji?

- Znam da muž i žena žive zajedno u kući – Una odgovara spremno.

- U redu. Možeš da se udaš. Kad odlaziš od kuće? – pita je Majkl.

- Da odem od kuće? – Una ga gleda bledo.

- Kad se udaš ne možeš da živiš sa mamom i tatom, mi ćemo živeti sa tvojim bratom Aleksandrom.

- Ali ja želim da živim sa vama – u sekundi se rasplakala.

- Mislio sam da želiš da se udaš – Majkl se smeje.

- Ne želim više tata – zagrlila ga je i nastavila da plače a on mi je pokazao palac.

- Zao si – kažem mu.

- Vaspitanje je naporan posao.

Smirio je Unu nakon desetak minuta i naravno obećao joj nove igračke, toliko o udaji.

- Svakim danom sam sve bolji u ovome – seo je pored mene.

- Aha.

- Gde je Aleksandar?

- Igra igricu sa Rodžerom – Rodžer je naš komšija i puno vremena provodi sa našim sinom.

- Bar je on normalan.

- Una nije nenormalna – okrenem se ka njemu.

- To dete... biće prava opasnica kad poraste.

Nasmejem se slatko.

- Nešto sam razmišljala.

- O?

- Deci. Mislim da treba da se zaustavimo ovde.

- Ne želiš četvoro? – nasmejao se.

- Nemam snage za četvoro – izgleda da je mnogo teže odgajati decu nego što sam mislila, to je najbolji posao na svetu ali ja imam četrdeset i dve godine, starim.

Majkl se glasno smeje.

- Šta je smešno?

- Slažem se, meni su ovo dvoje taman – ljubi me u kosu.

- Una vredi za troje dece – dodaje.

- Da, ona je posebna – zvrk mali koji je nazaustavljiv.

- Mama! Bata ne želi da se igra sa mnom! – Una je viknula.

- Mama ona je dosadna! – i Aleksandar viče.

- Pa bar ovde nikad nije dosadno – Majkl komentariše.

Ustanem i poljubim ga.

- Idem da vidim šta se događa.

- Ja ću malo da radim. Smesti ih ranije u krevet – namignuo mi je i glasno se nasmejem.

Moja deca nisu savršena, svađaju se, raspravljaju, viču, živahna su ali mi pružaju ogromnu radost. Daju svrhu mom životu. Majkl je sjajan sa njima baš kao što sam i mislila da će biti, on radi za njih, igra se sa njima, vaspitava ih, pomaže mi u svemu.

A on i ja? Mi smo dobro, kroz sve te procedure usvajanja dece, provere... mi smo bili dobro jer proživeli smo ono najgore, sve nakon toga je mačji kašalj.

Danas se retko setim prošlosti, verovatno zato što nemam puno vremena – radim, slikam, odgajam dvoje dece, čistim i kuvam, sređujem baštu i posvećena sam suprugu. Nije bilo lako doći do ovog nivoa gde je sećanje samo to, sećanje, ali je vredelo.

Naučila sam najbitniju lekciju u životu.

Ako imaš pored sebe osobu koja te voli, preživećeš sve.

. . .

I kraj.