Lice prošlosti

16

Stižemo kući oboje vidno umorni, mene more moji demoni a Majkla njegovi, nismo razgovarali usput. Parkirao je automobil i naslonio glavu na sedište.

- Ja sam drugačiji čovek bez tebe - započinje razgovor ali ne gleda u mene.

- Ti me ne poznaješ pre tebe a kad sa sa tobom ja nisam taj čovek.

- Hoćeš reći da si jedna osoba sa mnom a druga bez mene?

- Da.

- To nije novost za mene Majkle.

- Kad si otišla... kao da sam izgubio svoj kompas. Nisam mogao da pronađem sever. Ne bih ga ni pronašao da se nisi vratila.

- Majkle...

- Bler... ti ne razumeš to ali kada si ti u mom životu ja imam cilj, znam koji su mi prioriteti, ima, dom, ženu... Ne grešim. Bez tebe... ja sam čovek kojeg ne bi prepoznala.

Ja sam mislila da sam ja ta koja ima problem ali ima ga i on.

- Želim da budem tu za tebe ali ne znam kako da ti pomognem. Bojim se da mi se neće dopasti onaj deo tebe koji kriješ od mene – priznam mu šta me muči.

- Znam.

- Ali to ne znači da ću otići, to znači da me sve to plaši ali neću da odem Majkle. Kao što sam ja tvoj dom tako si i ti moj.

- Ali ti imaš porodicu koja te voli, sestru koja ti je najbolja prijateljica... ako odeš ti ćeš biti dobro.

- Neću bez tebe. Otišla sam Majkle i veruj mi, nisam uopšte bila dobro – ne znam kako da ga ubedim u svoje reči.

- Otišla si Bler, jednostavno si otišla – osećam tugu u njegovom glasu.

- Ništa pre tri godine nije bilo jednostavno i ti to znaš. Postala sam zavisna od lekova, nisam spavala, imala sam košmare, plakala sam... ja jednostavno nisam bila ja, imala sam osećaj kao da sve ljude oko sebe uvlačim u duboku crnu rupu. A ti... gledao si u mene ali me nisi video. Nisam otišla zbog tebe, otišla sam zbog sebe. Ne znam koliko puta to treba da ti ponovim.

- Bile su to duge tri godine – okreće glavu ka meni.

- Znam – oborim pogled.

Osećam njegove prste ispod svoje brade, podiže mi glavu u moje oči pronalaze njegove, u njegovom automobilu, ispred naše kuće.

- Nedostaješ mi Bler, trebam te da mi ponovo daš svrhu života.

- Onda mi pokaži koliko ti nedostajem.

To je bio kraj našeg razgovora jer za ostalo reči nisu bile potrebne.

. . .

Ležim na Majklovim grudima i prelazim prstom po njegovoj tribal tetovaži.

- Bila sam danas kod ginekologa – priznam mu.

- I? – osetila sam kako se ukočio.

- Rekao je da sam zdrava i da možemo bez problema da planiramo trudnoću.

- To je sjajna vest – ljubi me u kosu.

- Znači zato nisi želela da koristimo kondom.

- Želim da pokušamo, ponovo. Ukoliko si i ti „za" naravno.

- Kad sam ja to mogao nešto tebi da odbijem? – ustaje i pomera mene sa njim.

- Dakle... pokušaćemo ponovo da stvorimo porodicu?

- Uvek i jedino sa tobom – ljubi me nežno i mami mi osmeh.