Lice prošlosti

12

- Ko si ti? – okrenem se ka Majklu.

- Odlično znaš ko sam ja – odgovara mi brzo.

- Ne, osoba koju sam danas videla nije moj suprug. Ponizio si ženu sa kojom si spavao - to mi najviše smeta.

- Jebao, i sama je tražila, lepo sam je pitao a ona je lagala.

- Bio si odvratan prema njoj Majkle. Uperio si pištolj u nju – i dalje ne verujem.

- Noge su mi se odsekle – priznam.

- Želela si da vidiš kako ću rešiti problem, videla si.

- Moj suprug nije čovek koga sam videla malopre. Ne poznajem te takvog. Zar se tako ophodi prema ženi? – to me najviše muči. Šta ako takav sutra bude i prema meni?

- Bler milion puta sam ti rekao da svet nije ružičast, nisu sve žene fine i poštene – ponavlja uporno.

- Zar ti moraš biti deo tog sveta? Nisam ja glupa Majkle odlično znam kakvih ljudi ima ali odbijam da budem deo njihovog sveta, ja sam osoba za sebe a ti? Juče si donirao ogroman novac da spasiš život detetu koje ne poznaješ a danas vitlaš pištoljem. Ne razumem te.

- Zapravo prilično je jednostavno, ja u životu imam samo tebe i pomisao da te neko drugi dodirne, povredi, uplaši... recimo samo da nisi ti večeras videla ništa.

Progutam knedlu i udahnem duboko.

- Večeras želim da spavam sama – prođem pored njega i odem u našu spavaću sobu.

. . .

Brak i veza su dve različite stvari, ma koliko ljudi govorili da je brak nastavak veze to jednostavno nije tačno. U braku se ljudi opuste, pokažu svoje pravo lice a možda se i promene. Kada sam upoznala Majkla mislila sam da je on najlepši muškarac kojeg sam videla. Visok, zgodan, crn, obeležen tetovažama... Bio je neko ko mi je oduzeo dah i nikad ga više nije vratio.

Zahrlim čvrsto plišanog zeca i prisetim se prošlosti.

Prošlost

- Spremna? – pita me majka.

- Naravno da sam spremna, ovo je posao mojih snova. Hvala mama – zagrlim je čvrsto. Majka mi je pronašla posao u muzičkoj školi njene prijateljice Rine odmah nakon što sam završila fakultet, zapravo to je bilo iznenađenje. Ne osećam se nimalo loše što sam dobila posao preko veze jer znam da ću ga obavljati najbolje što umem, dobro, lažem, malo me grize savest.

- Idi i srećno. Pozdravi mi Rinu.

- Hoću majko. Ćao.

Ne razmišljaš puno o životu nakon studiranja, jednostavno sve izgleda obećavajuće i misliš da je tvoje samo da odabereš nešto i nastaviš svoj put. Ja sam odabrala svoj put, biću profesor klavira čiji je hobi slikanje. Nikako da se odlučim između te dve umetnosti, volim obe. Živote čekaj me, stižem.

. . .

Moja druga ljubav, slikanje, je umetnost koja me razume, imam naviku da uzmem potreban materijal, pronađem mesto sa pogledom koje oduzima dah i jednostavno slikam, tako je bilo i danas. Tata me je odbacio do hotela „Elit" i otišao da radi. Moj otac je jedan od upravnika hotela i kao njegova ćerka često koristim privilegiju da uživam u čarima pogleda. Hotel se nalazi na uzvišenju iznad grada sa jedne strane je pogled na velegrad a sa druge netaknuta priroda.

Stavim slušalice u ušima i posvetim se pejzažu. Uveliko sam radila na slici kada je nečiji glas probio moje slušalice. Skinem ih i okrenem se oko sebe, krenem stazom u pravcu glasova i zastanem kada ugledam muškarca i ženu. On mi je bio pokrenut leđima koja su krasile tetovaže, neki simboli koje ne prepoznajem a ona je stajala preko puta njega i vikala. Malo su se izdvojili od bazena ali i dalje su glasni.