Lice prošlosti

15

Sadašnjost

Vrtim se po krevetu jer ne mogu da zaspim. Ne ulazi mi u glavu kako čovek koji se prema meni ponaša kao da sam poseban primerak može biti tako hladnokrvan prema drugim ženama. Želim da dođe i da me razuveri, da mi kaže nešto i obori me s nogu kao pre ali on nije došao.

Ujutru ne zatičem Majkla u kući ali vidim da je spavao u dnevnoj sobi. Puno sam razmišljala sinoć jer me je strašno pogodila cela ta priča sa bebom i Majklom tako da sam odlučila da posetim mog ginekologa. Setila sam se sinoć svojih snova i planova za budućnost, budućnost je došla ali kao da nije bila moja. Shvatila sam da sam se negde usput izgubila.

Odem prvo u crkvu da zapalim sveću a onda odem kod doktora. Obavila sam detaljan pregled i doktor Fornel mi je saopštio dobre vesti. Sa mnom je sve u redu. Možda ipak ima Boga, izgubila sam veru na neko vreme ali želim da je vratim. Potrebno mi je da verujem da će cutra biti bolje.

. . .

Biti dobar čovek podrazumeva da radiš stvari koje ne voliš, podrazumeva praštanje, podrazumeva ono što je nelogično. Evo me, stojim ispred Majde i razgovaramo o njenoj majci Marti, došla sam da je posetim jer uprkos tome što je ona bila zla prema meni ja ne mogu da okrenem leđa bolesnoj osobi.

- Ne verujem da si ovde – Majda se i dalje čudi.

- Ni ja ali evo me, Marta je majka mog supruga.

- Moj brat je došao, razgovarao sa doktorom, rekao da će platiti troškove lečenja i otišao.

Izdahnem. Niko nikad neće moći u potpunosti da ga razume.

- Ja... poznaješ Majkla.

- Ne krivim ga, ni ja na njegovom mestu ne bih želela da je vidim, ali umorna sam a mama je tako zahtevna – uhvatila se za koren nosa i znam da pokušava da se smiri. Sigurno joj nije lako.

- Zašto ne odeš kući da odspavaš malo? Ja ću pripaziti na nju – predložim.

- E sad ću se stvarno rasplakati – ispružila je ruke i zagrlila me. Ne mogu da verujem da me grli. Imam osećaj da me ljudi svakog dana izneneđuju.

- Idi pre nego što se predomislim.

- Vraćam se za dva sata, hvala ti.

Ne mogu da verujem da ulazim u sobu svoje svekrve, danas izgleda da u ništa ne verujem a radim to.

- Došla si da se sitiš?

To je bila njena prva rečenica. Zapravo i nisam bila iznenađena.

- Dobar dan Marta. Kako si?

Bila je bleda i ljuta ali ona je uvek ljuta, nikad je nisam videla zadovoljnu, srećnu ili nasmejanu.

- Još uvek sam živa.

- Vidim – privučem stolicu i sednem.

- Majda je otišla kući da malo odmori, obećala sam da ću pripaziti na tebe.

Podrugnula se.

- Zašto mučiš cvoju decu? – pitam je.

- Jesi li ih zato rodila? Zašto si ih rodila? Zašto si rodila Majkla? – kad sam već ovde razgovaraću sa njom.

- Kakva su to pitanja?

- Interesuje me. Gde si toliko pogrešila sa njim?

- Nisam ja pogrešila, ti si ga otuđila od porodice – optužuje me.

- Kada sam upoznala Majkla on je želeo dom, tražio je ženu sa kojom će stvoriti porodicu, sa kojom će se povezati. Nije potreban psiholog da zaključi kako si ti nešto zajebala.