Lice prošlosti

2

- Mama i tata su krenuli ovamo – Klara me obaveštava ulazeći u moju kuću.

- Dobro jutro i tebi.

- Mislim da treba prvo da razgovaraš sa mužem pre nego što sazna od drugih da si se vratila – moja sestra je oduvek gotivila Majkla.

- Zna on da sam ovde.

- Kako?

- Veruj mi, zna.

Njegova firma se bavi obezbeđenjem, on sve zna naročito kada sam ja u pitanju.

- Kafu? – pitam je.

- Može.

Samo što sam nam skuvala kafu došli su mama i tata koji su me ugnjavili od vrata pitanjima. Razumem ih, roditelji.

- Tri godine mila – mama želi da viče na mene ali se suzdržava, zna ona odlično koliko sam bila loše.

- Znam mama, znam.

- Vratila si se za stalno zar ne?

- Da, jesam.

- Osušila si se Bler – tata se mršti. Zar i on?

- Tata, dobro sam, veruj mi.

Nije rekao ništa ali njegov zabrinut pogled sve govori.

- Živećeš ovde? – pita me mama.

- Volela bih ali moram prvo da razgovaram sa Majklom, kuća je zajednička.

- Klara nam je rekla da se nista razveli?

- Bilo je dovoljno teško mama.

- Dobro, nećemo tu temu. Šta ćeš sa poslom?

- Potražiću nešto.

- Rina kaže da možeš da se vratiš svom poslu u njenoj muzičkoj školi, znaš koliko te ona voli.

- Već si razgovarala sa njom?

- Mi razgovaramo stalno i ona ti čuva mesto odavno.

- To je sjajno, hvala mama.

- Nema na čemu mila.

- Jeste li gladne? Hajde vodim vas na doručak – tata predlaže i sve tri pristanemo.

. . .

Lako je sa mojom sestrom, lako sa roditeljima jer oni uvek vole svoje dete ali moram da razgovaram sa Majklom. Sakupljam snagu jer ne znam kako bih počela. Šta da ga pitam? Šta da mu kažem? Pogledam prvo slovo njegovog imena koje sam istetovirala na domalom prstu leve ruke, tačno ispod burme koju još uvek nosim, pored slova M nalazi se mali znak beskonačnosti. Bože koliko smo bili srećni. Bili smo srećni skoro onoliko koliko smo bili nesrećni.

Majkl je snažna ličnost ali je isto toliko i nežan prema osobama koje voli, on je obožavao da brine o meni pa čak i kad sam otišla, nije ugasio naše zajedničke račune, nije blokirao moje kartice, iako nisam trošila njegov novac proveravala sam da li je prekinuo sve veze sa mnom. Nije, to i činjenica da mi nije dao razvod su me zadržale prisebnom, potajno su hranile moju nadu koja je samo tinjala.

Vreme je da saznam da li je to radio iz sažaljenje, obaveze, griže savesti ili sam za njega i dalje žena čije je ime istetovirao na svom ramenu.

. . .

Iskoristim svoju propusnicu da uđem u njegovu firmu, nije mi zabranio pristup. Promenila sam se - skratila sam kosu, vidno smršala od tuge ali sam i dalje ista osoba. Da li je i on?