LOVERS (Niall Horan I sezona)

Chapter 3 - ''Boss''

Njemu je i dalje stalo do nje. Još uvek mu znači. Nikada i nije prestala.

Nakon nesreće, znao je da to osećanje mora da nestane. Znao je da neće na dobro izaći ako nastavi da bilo šta oseća prema njoj. Ali isto tako dobro je znao da nikada neće prestati da oseća nešto prema njoj.

Zbog toga je uradio jedino što je mogao. Potisnuo svoja osećanja i naučio da kontroliše svoje misli. Ovladao je svojim mislima. Znao je o čemu treba da misli kada je na poslu, u društvu ili sa devojkom. U početku nije želeo uopšte ni da pomisli na nju.

Ali je onda shvatio da vodi borbu u kojoj nema nikakvih šansi za pobedu. Pa je popustio. Trenutak između sna i jave je postao trenutak posvećen njoj i uspomenama na nju. To već znate.

Sada se sigurno pitate zašto onda Niall nije izašao da je vidi kada i dalje misli o njoj. Odgovor je jednostavan: postojala je mogućnost da izgubi kontrolu i da se davno zakopane emocije povrate.

S.

Ovo jutro počelo je malo drugačije. Mislim na svoje buđenje. Umesto alarma koji je trebao da me probudi za posao, mene su probudili sunčevi zraci koji su se probili kroz otvore na roletnama. Mislim da je to neki znak. Sunce me budi...mora da to znači da će ovaj dan lepo početi.

Međutim, koliko se okrenem u drugu stranu, moje pretpostavke padnu u vodu. Strana kreveta pored mene je prazna. Leo nije tu. Neka zebnja prođe mojim telom i nemir me obuzme.

Da li je on uopšte došao sinoć? Pozvao me je i rekao da će doći kasno i da legnem i ne čekam ga. Vino koje sam pila kod svojih roditelja juče me je omamilo i učinilo da vrlo brzo zaspim.

Odmah ustajem i oblačim bademantil. Februar je i hladno je uprkos suncu koje se probilo kroz oblake. Prvi sunčan dan posle kratke i blage zime. To znači da nam proleće dolazi brzo. Tako je to ovde, u San Diegu.

Moje misli o vremenu u trenu prekine neka buka. Trznem se i poskočim. Srce mi jako lupa. Ne znam odakle se čulo. Šta ako je provalnik? Adrenalin mi skače i brzo vadim koferčić koji se nalazi ispod kreveta. Otvaram ga i uzimam svoj maleni revolver.

Zahvaljujem Bogu što mi je Leo kupio ovo. Smatrao je da bih trebala da imam nešto čime bih mogla da se odbranim u mogućim pljačkama kuće ili nečemu sličnom. Nadam se iskreno da ovoga puta to nije slučaj.

Otvaram vrata i taman da krenem niz stepenice, čujem šuškanje koje dopire iz radne sobe mog muža. Srce mi još jače pokuca, a telo i ruke počnu da se tresu. Oblije me hladan znoj i kao da mi se nešto teško spusti na glavu.

Svejedno, tiho koračam ka vratima, a kada stanem ispred njih, duboko udahnem. U jednoj ruci čvrsto stegnem revolver, a drugu stavim na bravu. I onda naglo otvorim vrata.

„Gospode!", krupan muškarac se trgne kada čuje vrata. Poskoči i okrene se, a meni adrenalin par sekundi ne dozvoljava da spustim ruku. „Šta radiš to, dođavola?", moj muž pita kada konačno spustim puštolj i kada se oboje nadišemo vazduha.

„Izvini.", šapnem. „Nisam znala da si tu. Mislila sam da je provalnik.", kažem kada mu priđem.

„Jesi li se uplašila?", pita me tiho dok me privlači sebi u zagrljaj. Sada lakše dišem.

„Malo.", priznam.

„Žao mi je."

„Kada si stigao uopšte?", odvojim se od njega. Pogledam ga i vidim da je zaista umoran. Na licu mu se vidi iscrpljenost.

„Noćas oko 1. Došao sam pravo ovde da nastavim da radim. Nisam ti rekao.", kaže i nasmeši se široko.

„Šta to?", brzo pitam. Smeje se i to znači da su samo lepe vesti u pitanju.