LOVERS (Niall Horan I sezona)

Chapter 1 - ''Just another day''

Kada biste mogli da ga pogledate sada dok sedi na ivici kreveta i gleda zamišljeno, verovatno biste rekli kako je samo nenaspavan i da zato ima taj tmuran izraz lica. Međutim, iza toga se krije mnogo više.

Svakog jutra, pre nego što uopšte otvori oči, negde dok je još uvek između sna i jave, ona mu došeta u misli. Sasvim lagano i nečujno. Stvori se u njegovoj glavi. Mahne mu i nasmeši se onim osmehom koji je imala kada god bi ga videla.

I onda se on probudi.

Ali i dalje ne otvara oči. Zašto? Zna da će onda njena slika nestati. A tako je uživao u njoj, u njenom osmehu, prelepom licu i predivnim oblinama.

I pre nego što emocije uspeju da ga savladaju, otvori oči. Uvek sebi da malo vremena da smiri svoje disanje. Potom se uspravi i sedne na ivicu kreveta. I svakog jutra mu pogled padne na sliku na njegovom nočnom stočiću.

Seti se svega. Svakog trenutka sa njom. Ponovo proživi te godine, njihovo prijateljstvo, druženje, ludovanje, opijanje, učenje... Njihovu ljubav.

Uzme par minuta dok se ne priseti svega. Namerno to radi jer ne želi da izgubi uspomenu na nju. Ona je njegova prva ljubav i uvek će imati posebno mesto u njegovom srcu. Uvek će je voleti.

I konačno, kad završi sa svojim malim ritualom, ustane i došeta do ogledala. Pogleda sebe i svoj tužan i slomljen izraz lica. Zažmuri, duboko udahne par puta i izgovori: „Gotovo je, Niall. Danas je novi dan. Bez nje."

I potom otvori oči. Svetlucavo plavi safiri sada postanu tamni. Pogled se promeni, postane onaj šmekerski, zavodnički. Čak se i njegove misli promene, izbriše nju iz glave.

Ali opet ne i iz srca.

S.

Osećam nešto mekano kako klizi od mog obraza, preko vilice i vrata i ponovo se vraća gore. Tiho dozivanje mog imena sve više me udaljava iz sveta snova. Vreme je za ustajanje i za novu radnu nedelju, ali nemam snage za to. Želim da ostanem u svom toplom krevetu, ušuškana u svoje ćebe.

Ali onda se setim. Mali hotel mog oca je na rubu da propadne i moram da idem tamo. Potrebna sam mu.

„Hajde, mila moja. Već je kasno.", čujem glas svog dragog i uz dubok uzdah se okrećem ka njemu dok otvaram oči. Prvo ih protrljam, a onda pogledam u njega. Nasmejem se.

„Dobro jutro.", šapnem.

„Dobro jutro, lepotice.", uzvrati sa osmehom na licu. Nagne glavu ka meni i poljubi moje usne. „Spremio sam ti doručak, čeka te na stolu. Ja moram da idem.", kaže i još jednom me na blic poljubi, a onda ustane iz kreveta.

Naravno. Već je spreman. Crno odelo, bela košulja i siva kravata. Tako mu dobro stoji. I tako je zgodan. Međutim, dok razmišljam o njemu, zaboravim na ono što mi je rekao, ali kada se setim naglo se uspravim u sedeći položaj.

„Jao, ponovo!", uzdahnem.

„Darleena, draga.", on kaže i pruža mi taj pogled koji mi poručuje da ne govorim ponovo o tome. Ali ga opet ne slušam.

„Ponovo nisam ustala na vreme i spremila ti doručak.", gotovo da zakukam. Ja sam tako loša žena! Umesto da budem prava domaćica, ustanem pre svog muža i spremim mu doručak, on to radi!

„Kao da je bitno.", on se nasmeje. Ali moj izraz lica je i dalje tužan. „Znaš da volim rano da ustajem. Nije mi teško da dok pijem kafu i gledam novosti, usput i pripremim doručak.", kaže. Tri u jedan.

„Da, ali to može da me učini jako lošom suprugom u očima tvojih roditelja.", kažem tiho kao da se plašim da me neko sem njega može čuti.

„Znaš da nije tako.", kaže. Naravno, pokušava da me oraspoloži. „Moji te jako vole i poštuju. Uostalnom, ti spremaš ručak i večeru. Koju su, moram priznati, bolji nego hrana Jamie Olivera.", kaže i ovoga puta uspe da me nasmeje. Što mu je i bila namera.