LOVERS (Niall Horan I sezona)

Chapter 19 - ''Lover's day''

Sećate se ranije Darleenine priče? Njenog povređivanja sebe i njenog plana? Ako je odgovor na moje pitanje ''da'', ona mogu da nastavim.

Dakle, nakon što su joj roditelji otišli, ostala je sama u kući. A to je značilo samo jedno: konačno može da kazni sebe.

Te noći je sanjala sve što se dogodilo, a jutros je razmišljala o tome. Pokušala je da izbaci nepotrebne misli iz glave, ali nije uspevala. Znala je šta je čeka. Međutim, ni to nije pomoglo.

Sada zna da je vreme za kaznu došlo. Sporim koracima ulazi u kupatilo. Srce joj jako udara jer ovoga puta ne zna da li može da izdrži bol. Može li ponovo povrediti sebe.

Čeka. Dugo stoji na samim vratima kupatila, gleda u žilet na lavabou i razmišlja samo o tome kako joj on reže dlan, kako kapljice krvi padaju... A onda joj misli odlaze u zabranjenom pravcu.

I čini prvi korak. Ulazi u kupatilo. Proklinje sebe što je tako slaba. Pita se zašto ne može da kontroliše svoje misli. Trebalo bi da ona vlada njima.

Sada joj je u ruci žilet. Gleda ga par trenutaka. Pre nego što se predomisli, pritisne ga na svoj dlan i povuče, sporo i lagano.

„Slabiću. Kukavice.", šapuće sebi. Ponovo povlači žilet. Pravi još jednu ranu. Krv već curi niz njenu šaku, kapljice padaju u lavabo. Voda teče i odnosi ih, ali na pojedinim mestima se vide tragovi.

Suze joj klize niz obraze. Boli je, peče. Ali bar ne misli o onome što se dogodilo. Kazna uspeva i ona je zadovoljna zbog toga. Ponosna na sebe. Ali isto tako svesna da to neće dugo trajati.

„Leen!", nečiji uzvik je tera na vrisak. Ispušta žilet, okreće se najbrže što može vratima dok joj uplašeno srce kuca brže nego ikada.

„O, Bože...", ispušta izdah, a potom i jecaj kada na vratima ugleda svog najboljeg prijatelja kako stoji i gleda, ali izgleda kao da ne može da veruje sopstvenim očima.

I ne može. Ne prepoznaje devojku koju gleda. Kao da pred njim stoji neko drugi, neko ko uništava, povređuje sebe. Kroz glavu mu prolaze misli koje mu govore da beži, sklanja se od nje jer ona ne može biti dobro društvo.

Ali ipak to ne čini. Jer zna da joj je potreban sada. Kao što joj je bio potreban onog dana u školskom hodniku kada su svi saznali za užas koji joj je priredio njen dečko.

On čini prvi korak ka njoj i sekudnu kasnije joj hvata ruke. A ona kao da tek sada shvata šta se događa. Sramota ju je. Pokušava da otrgne ruku, sakrije je, ali on je tako snažan u odnosu na nju.

Rane su sveže i kao takve izgledaju još gore nego zarasli ožiljci. Sada oboje plaču.

„Šta to radiš, Leen? Šta radiš to sebi? Zašto?", ovo boli i njega. Ponovo se oseća kao da nije u pravom trenutku bio tu uz svoju prijateljicu i pomogao joj.

„Pusti me, Niall.", ona plače, pokušava da se skloni od njega. U početku joj ne uspeva. „Niall!", ali onda njen vrisak učini da on oslabi. Ona se izvuče.

„Leen!", dozova je dok ona odlazi u svoju sobu uplakana i poražena. Otkrivena. „Leen!", on viče za njom. Ona ulazi u svoju sobu, kreće da zaključa vrata kako bi ostala sama. Ne može da ga gleda u oči, oseća je grozno. Nije želela da njen prijatelj vidi ovu stranu nje. To je nešto što je moralo ostati tajna.

Ali pre nego što uspe i da zatvori vrata, on je sprečava. Nasilno ulazi u sobu, njen plač ga slama, ali mu govori jednu jako bitnu stvar. Njoj treba razumevanje.

Ćutke joj prilazi i iako se ona u početku opire, on je grli. Sve jače i jače tako joj dajući do znanja da je tu. I da će uvek biti... Hm. Prejako obećanje ako mene pitate.