LOVERS (Niall Horan I sezona)

Chapter 9 - ''Is this start?''

Često ono što ne možemo da imamo, počinjemo da želimo. Svakim danom sve više i više. Dolazimo do krajnjih granica, onih kada smo spremni učiniti sve samo da na trenutak imamo to nešto.

Možete li zamisliti nešto što jako želite, što je ispred vas, na dohvat vaše ruke, a opet ga ne možete uzeti? I tako svakog dana...

Ako poznajete taj osećaj, onda znate kako se osećaju i naši likovi.

Niall zna šta želi, ali isto tako zna i da ne može to da ima. Bar ne uskoro. A sa Leen je druga priča. Ona zna da joj je nešto potrebno, ali ne zna šta.

Ono poznato uzbuđenje počeli su da osećaju skoro pri svakom slučajnom dodiru ili drugačijem pogledu. Niall je bio svestan toga da će uskoro morati nešto da uradi, a ona...opirala se tom osećaju koliko god je mogla. Jer ipak...za udatu ženu je malo uvrnuto maštati o muškarcu koji nije njen muž.

Ali... Koliko će to njeno opiranje trajati? Pa, mislim da sve to zavisi od snage njene želje da tom muškarcu u stvarnosti uradi sve ono što je u njenoj glavi...

S.

Odgurnem mu grudi rukama i uspem da prekinem poljubac. Taman što podignem ruku s namerom da ga ošamarim, on mi uhvati zglobove obe ruke i speči me u svemu što sam nameravala.

„Pusti me!", prosiktam. Grudi mi se brzo spuštaju i podižu, a isto i njemu, osećam to zbog vrelog daha koji prosipa po mom licu.

Nekakva vrsta straha, krivice, ali i uzbuđenja mi struji telom. Zbunjena sam. Treba mi vremena da shvatim ovo.

„Darleena...", prošapuće. Krene da me gura unazad. Srce mi zalupa brže jer ne shvatam šta radi. Moje noge kao da rade protiv mene. Kreću se u pravcu u kom on želi da idu.

„Pusti me.", probam mirnim glasom, ali shvatim da to ne uspe kada počne da odmahuje glavom. A onda osetim da udaram u nešto. U zid.

„Ne... Hajde, Draleena. Potpiši. Daj otkaz.", šapuće mi u uvo. Usne su mu odmah tu, kod mog vrata. A ruke mi drži iznad glave. Jako. Ne mogu da se mrdnem.

„Ostavi me...", molim ga. Ne znam zašto ne vrištim. Trebala bih, zar ne? „Vrištaću.", upozorim ga. On se pomeri tako da mu vidim lice. Počne da se smeje.

„Slobodno. Hotel je moj i ako neko čuje vrištanje, pomisliće da jebem nekog. Zato neće ulaziti.", širok osmeh mu igra na licu.

Njegove reči mi preseku stomak. Odmah mi se stvore slike u glavi. Nas dvoje. Na stolu. Goli.

Ne, ne, ne, Darleena! Urazumi se! Prekorevam sebe.

„A i... nedelja je. Nema nikog ovde.", slegne ramenima. „Hajde. Budi dobra i potpiši. A onda idi odavde. Hoćeš?", glas mu je tih i nežan.

„Zašto želiš da odem?", pitam. Pogled mi je ravno na njegovim očima, ne osećam više strah.

„Ne mogu da ti objašnjavam. Učini mi to, molim te. Potpiši i idi odavde.", sklopi oči u isto vreme kada svoje čelo nasloni na moje. Odmahnem glavom.

Nema šanse. Rekla sam da mu neću dati otkaz. Neće me pobediti. Sećam se šta smo jedno drugom obećali. Da ćemo se međusobno izludeti. Ako ovo što neću da dam otkaz spada u to izluđivanje, onda ne dajem otkaz.

„Neću.", šapnem.

„Ako ostaneš, prevarićeš svog muža, Darleena. Već ga varaš. Puštaš me da te ljubim...", šapuće dok istovremeno usnama prelazi po koži mog vrata.

Bože, šta ja to radim? Moram da prestanem sa ovim.

Pošto rukama ne mogu, pokušavam da ga odgurnem kukovima. Pokušavam da se izmigoljim. A onda osetim vibracije. Njegov smeh.