LOVERS (Niall Horan I sezona)

Chapter 22 - ''So many lies''

Bile su potrebne nedelje da Niall ubedi Darleenu da se vrati u školu. Nije im puno ostalo. Drugo polugodište je već odavno počelo, i Leen bi trebala da se što pre vrati, posebno zbog završinih ispita.

Njeni roditelji su posle par meseci strepnje za svoju kćer konačno osetili olakšanja kada su je videli kako silazi niz stepenice, sređena, lepo obučena i sa torbom preko ramena. Ali i sa svojom rukom u Niallovoj.

Još uvek ni jedno od njih nije priznalo šta oseća prema ovom drugom. Niall je svestan svojih osećanja i želi da joj ih kaže, ali se plaši. Posebno zato što zna da ona sada ne veruje momcima. Pa mora da čeka.

A ona... Svesna je da je sa Niallom drugačije. Zna da on nije kao ostali. Bar nije prema njoj. I to joj govori nešto. Nešto njenom srcu nerazumno.

„Srećno danas, mila.", njena majka se blago nasmeši kada oboje siđu niz stepenice. Darleena ne odaje nikakvu emociju. Već danima se ponaša kao robot. Ne progovara ništa ni sa kim osim sa njim.

„Niall...", njen otac se oglasi gledajući u mladog momka koji razume njegov ton i pogled. Pa samo klimne glavom.

„Sve će biti u redu, ne brinite ništa. Doviđenja.", on im se nasmeši pre nego što požuri da otvori vrata i zajedno sa svojom prijateljicom izađe napolje samo zato što je svestan toga da ona trenutno ne može svoje roditelje da gleda u oči.

„Niall.", njen glas je tih kada izađu na ulicu. Srce joj brže kuca. Juče je prvi put izašla iz kuće i stigla je samo do kraja ulice, a potom se odmah vratila. A sada... Put je malo duži.

„Jesi okej?", nagne se malo ka njoj kako bi joj video lice. „Spremna si? Možemo da krenemo?", upita je. Ona uzme dubok udah pre nego što ga pogleda.

„Samo me ne puštaj. Budi pored mene.", prošapuće svojim tankim glasom. Njemu je to dovoljno da mu izvije usne u osmeh.

Obgrli joj ramena i povuče sebi koliko može. Približi svoju glavu njenoj i tople usne prisloni na njunu slepoočnicu.

„Uvek, mala. Uvek.", šapuće tako jednostavne, a opet tako snažne reči. One dopiru do nje, do njenog srca, čine da se sitno nasmeši, a onda nečujno odlaze stapajući se sa vetrom...

S.

Dah mi zastaje, grlo mi se suši, a stomak steže. O Gospode, ovo nije dobro. Šta ću sad? Kako da...?

„Darleena?", njegov glas me trga.

„Da?", prošapućem. Da li me je čuo? Pošto ja sebe nisam.

„Ko je Nadia?", on ponovi svoje pitanje koje u meni izazove mučninu.

„Ovaj... Prijateljica.", kažem prvo što mi padne na pamet. Ali se setim da sigurno svaka neverna žena to kaže. „Zapravo, koleginica s posla.", dodam.

„Zašto te je toliko puta zvala, dođavola?", njegov glas je zbunjen. I to mi olakšava jer mi govori da on stvarno ništa ne sumnja.

„Pa... Zato što sam kasnila jutros.", odgovorim. „Naši šefovi mrze kada kasnimo, znaš to. A ja sam zapela u saobraćaju jutros.", kažem.

Lakoća s kojom izgovaram laži i kojom se one nižu jedna za drugom me iznenađuju. Nisam znala da sam sposobna da tako lagano izgovorim sve ovo. Samu sebe iznenađujem.

„Oh... Dobro. Onda ću te ostaviti da radiš.", kaže i moje srce ponovo počne normalno da radi, a moja pluća dobiju vazduha. „Videćemo se večeras."

„Važi. Vidimo se.", kažem pre nego što spustim slušalicu. A onda se uvalim u fotelju i konačno ''prodišem'' od olakšanja.

Gospode! Ovo je bilo za dlaku. Hvala nebesima na lepo smišljenoj laži...