Njegova plavuša ➳ z.m.

7. deo » Slobodan dan

Miris kiše mi se uvlači u nosnice, dok hodam ulicama Liverpula. Napolju je zaista hladno, a na sve to pada i kiša koju mrzim.

Sva sam mokra, iako imam ogroman sivi kišobran u rukama i pokušavam da se prikrijem ispod njega. No nikako mi ne uspeva. Ceste su pune automobila i taksija, ali svi su puni, tako da ću izgleda morati da prepešačim do Rite. Na čas pogledam svoj lik u staklu jedne radnje i samo uzdahnem.

Na šta ličim. Ovaj kišobran ničemu ne služi!

Nestrpljivo ubrzam korak, dok samo razmišljam o toplom stanu i ukusnoj kafi kada stignem kod Rite. 

Mogu ja to. Još samo nekoliko ulica i tu sam.

Ljude skoro da i ne mogu da vidim. Malo je njih koji su ovog popodneva na ulicama. Nekolicina koja prolazi pored mene je skroz pribijena uz kišobran i dobro obučena.  Skoro se ništa ni ne nazire od sile kojom pada ova opaka kiša. 

Vetar zaduva jače i ja stegnem zube. Zaboga, zar već stiže zima?

Hladan vazduh čini da još jače stegnem sivu, debelu jaknu oko svog tela i na trenutak pipnem nos koji je leden.

Dobiću promrzline, ako uskoro ne stignem, kunem se.

Malo se nasmejem kada ugledam Ritinu zgradu i bržim korakom krenem ka ulaznim vratima. Vetar kao da ponovo zaduva još jače i u sledećem trenutku osetim kako mi se kišobran diže, a kiša kreće da se sliva niz moje lice i telo. U trenu se osećam kao da je neko prosuo kofu ledene vode na mene. To je bio prvi utisak. Posle toga više nisam ni osećala toliko hladnoću. Moja odeća je bila potopljena. Promenila je boju i slepila se uz moje telo. Sva mokra i iznervirana istog momenta bacim kišobran na beton i lupim nogom.

"Ma jebi se! Evo je li sada dobro?! Sva sam mokra.", iz sveg glasa povičem u nebo, dok kiša sve jače i jače pada. Raširim ruke ka kiši i stegnem pesnice. Prokleta da je.

Par prolaznika me pogleda i vidim da sada nikome ni ne smeta , jer žele da gledaju ovu neobičnu situaciju u kojoj se nalazim.

"Šta vi gledate?! Umesto da ste u ovo nevreme u kući, vi ovde kao dežurni policajci motrite na ulice i samo čekate da se nekome nešto desi, pa da stanete i gledate! A niko da pomogne!", kroz zube im se obratim i podignem kišobran, ali vidim da je polomljen. Skupina ljudi, kojoj sam se obratila, užurbano odu svako svojim putem, dok ja proklinjem sada i kišobran u sebi.

Užurbanim koracima uđem u Ritinu zgradu i potrčim ka liftu. 

Pritisnem dugme na peti sprat i pokušam da se smirim dok se vozim. Pogledam se na veliko ogledalu u  liftu i kada vidim kako sam mokra i grozna, samo rukama prekrijem lice. Zahvalim Bogu što nije bilo nikoga u hodniku, dok čekam da mi Rita otvori. 

"Šta se tebi desilo?", dočeka me njeno iznenadno pitanje, a zatim i nekontrolisano smejanje.

"Da se nisi usudila.", namrgođeno kažem i uđemo u stan.

"Ne verujem.", ponovo je čujem kao i smeh. 

Uvređeno skinem jaknu i cipele, te uđem u dnevnu sobu. Odmah dotrčim do grejalice iz koje duva topao vazduh i skupim se. Pokušavam na sve moguće načine da se zagrejem.

"O Bože, kako sam se smrznula.", promrmljam i stavim ruke na grejalicu.

"Čekaj, sad ću da ti donesem peškir i neke stvari.", Rita me obavesti i za nekoliko sekundi se vrati sa njima. Izgleda da je shvatila da ova situacija nije ni malo naivna.

"Evo."

"Hvala." zahvalim joj i krenem da skidam farmerke i džemper, dok pokušavam i da obrišem kosu koja mi je skroz mokra i slepljena.