Njegova plavuša ➳ z.m.

13. deo » Crvene ruže

Polako, sa određenom uznemirenošću otvaram vrata stana. Nisam siguran šta će tamo da me dočeka i samo pokušavam da budem priseban.

Vrata zaškripe pri otvaranju i sledeće što vidim su porušene stvari po celom hodniku. 

Jebem mu sve, koji kurac se ovde dogodio?

Ne vidim nigde u blizini Noel. Samo se nadam da je dobro. Kada sam primio poruku preko telefona, zvučala je užasno. Nikada je nisam čuo tako...

Tužnu?

Tiho krenem ka dnevnoj sobi, dok jednu ruku držim kod džepova, opipavajući metalan predmet. 

Taurus PT 24/7 G2 - poluautomatski pištolj. 

Nisam siguran koga ima unutra, ali me svakako ova tišina zabrinjava. Bezbednost je na prvom mestu.

Velikim, ali tihim koracima uza zid približavam se dnevnoj sobi. Čujem nekakve zvuke i već kada sam spreman da izvadim pištolj vidim plavu devojku kako sedi u jednom ćošku, sklupčana. Glava joj je na kolenima i samo vidim plavu kosu koja mi privlači sve vreme pozornost.

Noel?

Cela dnevna soba je uništena kao i hodnik i već imam osećaj da nije dobro.

Neki čudan osećaj me obuzme kada je gledam tako drugačiju. Deluje slomljeno, vrlo loše...

Da joj nisu nešto uradili?!

"Noel...", najednom moj glas se čuje i ja nesigurno krenem da joj se približavam. Vidim kako se trgla, ali i dalje ne potiže pogled. 

Čoveče, šta joj se desilo?

Već se nalazim ispred nje i gledam je dok ona i dalje sedi na podu sklupčana. Siguran sam da je shvatila da sam tu. Čekam neku reakciju, ali je nema.

"Hej.", oprezno kažem, te sednem pored nje opruženih nogu. Ne usuđujem se po prvi put da priđem toliko blizu. Nisam siguran u kakvom je stanju. 

"Idi molim te.", konačno čujem njen lep glas, samo što sada i ne zvuči kao njen. Hrapav je, nelagodan i put neke sete. 

Plakala je.

"Neću da idem. Šta se dogodilo?", moje nestrpljenje svakim trenom sve više raste. Pokušavam da budem strpljiv, ali mi ne ide. Ova situacija me čini napetim.

Tišina je u sobi. Ona ne progovara i to me najviše brine. Uvek je spremna da nešto kaže, a sada je tako drugačija.

"Jesi li dobro? Pogledaj me.", ruku stavim na njeno rame i konačno vidim da podiže glavu ka meni. Oči su joj crvene, a usne suve. Obrazi su joj mokri, a celo lice bledo. 

"Ne gledaj me, ne ličim ni na šta.", i u ovakvoj situaciji ume da me nasmeje. Ne znam zašto su mi sve njene rečenicu uglavnom smešne. Možda od tona kojim ih izgovara. Deluje ljuto, zaključujem iz njenog glasa, ali joj lice odaje drugačiju sliku. 

Ujedem se za jezik, kako bih zaustavio smeh i pogledam je na kratko. Oči su joj tako bledo plave, tako svetle, pune suza. 

"Vidim da ne ličiš ni na šta, ali mi ispričaj šta se ovde desilo.", ne želim da priznam da izgleda lepo čak i kada je u totalnom haosu. 

"Neko je bio ovde. Uništio mi je ceo stan. Sve moje stvari, knjige...", gleda u jednu tačku na parketu, dok je ja pažljivo slušam. Izgleda kao da će svakog trena da brizne u plač.

"Smiri se.", pokušavam da je nekako utešim, ali mi ne ide, jer čim ja izgovorim te reči ona krene jako da plače. Nikad mi nije dobro išlo to sa rečima. Ne znam ni šta da kažem.