Njegova plavuša ➳ z.m.

17. deo » Čudni osećaji

Bilo je oko pet sati ujutru kada sam se probudila u praznom krevetu. Trenutak u kome je Zejn ustao i sklonio svoje tople ruke s mene me je probudio. Bila sam budna i kada me je jedno vreme posmatrao, ali pravila sam se da spavam. Na kraju je ustao iz kreveta i izašao iz sobe, a ja nisam imala snage da ga dozovem.

Da ga pitam kako je od jutros. Da li ga boli glava i da li se seća svega od juče? Da li se seća kako smo zaspali zagrljeni?

Jednostavno ne znam kako da se ponašam kada se budem srela sa njim. Mislim mi nismo ništa loše radili, samo smo spavali jedno pored drugog zagrljeni, ali u tome je i problem.

Zejn Malik nije muškarac s kojim spavaš zagrljen. Sećam se i kada sam ga zagrlila onaj dan u stanu, kada je bio provaljen, on je bio napet sve vreme. Kao da mu nije bilo prijatno.

Zato ne mogu da ga shvatim i ne znam kako nas dvoje stojimo trenutno?

Protrljam blago oči i pogledam po krevetu. Mesto gde je spavao je i dalje toplo kada pređem rukom preko njega. Francuski ležaj u kome smo spavali je ogroman, dva puta veći od mog kreveta. I pored toga nas dvoje smo bukvalno spavali na ivici. Bili smo skupljeni i zagrljeni i...

Ne znam ni ja više. Jedino priznajem da se ne sećam da sam bolje spavala kao sada već duže vreme. Bilo mi je tako toplo i fino. Neka vrsta lagode je bila prisutna sve vreme dok je bio pored mene i dok me je grlio.

Hvatam se rukama za lice i ustajem iz kreveta konačno. Stvari od juče su i dalje na meni i to me čini mrzevoljnom. Pod hitno mi treba druga odeća. Mislim da mi je ostalo još nešto čiste odeće koju mi je Zejn doneo.

Duboki uzdah ispušta moje usne kada izađem iz one sobe. Mogu da se kladim da je Zejnova. Velika je, mislim da on takve voli i miriše na njega. Skroz. Moj posao arhitekte mi daje mogućnost da zapažam stvari koje ljudi vole. Kako da drugačije pravim skice za klijente po njihovom ukusu.

Odlazim prema kupatilu u hodniku da se malo dovedem u red, a zatim kada skupim snage krenem k kuhinji i dnevnoj sobi. Ovaj stan je tako veliki. Sporim koracima ulazim u sobu i već vidim Zejna.

Opet sprema nešto u kuhinji i ja se osmehnem. Lepo je videti muškarca u kuhinji, iskreno. Uglavnom bude obrnuto, ali drago mi je što nije. Kuhinja bi eksplodirala kada bih ja umešala svoje prste tamo.

"Spremaš nešto?", stojim naslonjena na štok vrata i posmatram ga.

Brzo se okreće na moj glas i naši pogledi se susretnu. Poklonim mu jedan mali osmeh, te sklonim nekoliko zalutalih pramenova iz repa iza uha.

"Da. Ali nije uspelo. Zaboravi.", posprema po kuhinji, a ja ga i dalje posmatram. Čujem zvuk stakla, a zatim i njega kako se savija da pokupi tanjir koji je polomio.

"Jesi li dobro?", tiho ga pitam i prilazim da mu pomognem.

"Da, da. Sve je dobro.", mrmlja bacajući komade stakla u korpu i ne dozvoljavajući da ih pokupim s njim.

Zbunjena sam na trenutak njegovim ponašanjem i sasvim sigurna da nešto nije u redu.

"Šta je bilo?", pitam ga skupljajući obrve.

"Um... Moramo da razgovaramo." Na sâm način, kojim je to izgovorio čini da mi se stomak prevrne. Glas mu je hladan i sasvim dublji nego obično.

Napet je.

"Želim da ti kažem da sam bio kod Varena.", prekida moje misli i seda na krevet, što činim i ja.

Ovo već počinje sve više da me interesuje. Da li se on seća uopšte prošle noći? Zašto je toliko direktan od jutros?

"Bio sam kod njega i...", kao da ne može da završi rečenicu do kraja. Ima veoma neobičan izraz lica koji odaje samo neku hladnoću. Hladnoću koja me pogađa.