Njegova plavuša ➳ z.m.

22 deo » Gorak ukus prošlost

"Tobi, dolazim kod tebe za pola sata najkasnije.", brzo ostavljam poruku Tobiju na govornoj pošti, jer se ne javlja na telefon.

Spuštam se starim stepenicama do izlaza iz kuće, dok u meni gori bes. Zalupivši ona vrata pre nekoliko sekundi, pokušao sam da bar delić ljutnje i iznerviranosti izbacim iz sebe.

Zašto žene moraju da budu tako komplikovane? Ili su samo plavuše takve?

Zar Noel ne može jednostavno bar jednom u životu da ima poverenja u mene? Priznajem da sam se u nekim trenucima poneo kao kreten prema njoj, okej u previše trenutaka. Ali opet...

Pokušavam da na neki način izgladim stvari, a ona ih samo otežava. Ne znam ni sam zašto sam se toliko upetljao sa njom. Otežava mi celu situaciju sa Varenom. Otkako sam pokazao fleš njegovim klijentima, neće ni da čuju za njega. Uplašeni su da će dokazi dospeti u policiju i da će završiti u zatvoru. Moj plan se odvijao baš kako sam želeo sve dok Varen nije odlučio da krene na Noel. Taj matori je lukaviji, nego što sam mislio. To je sve promenilo. 

Iako sam je sam oterao od sebe, osećao sam se prazno bez nje. Tako mi je prokleto teško da i samom sebi priznam, ali nedostajala mi je. Falilo mi je da se prepirem sa njom, njen lik, a sama želja za njom je rasla. Kada mi je Tom javio za Varenov plan , moram sam nešto da uradim. Ne želim da bude povređena. 

Želeo sam da je pustim, da je ne uplićem u ovo, ali ne ide. Zbog prokletog Varena!

Mislio sam da je Brunovom smrću završeno sa mojim emocijama. Da više nije u stanju da me povredi, jer mi je oduzeo sve što sam voleo. Ali izgleda da nije tako...

Palim auto, stisnuvši gas jače, kako bih prestao da razmišljam o tome. Sve je postalo tako komplikovano, a Noel ga čini još više komplikovanim. Kada bi bar sarađivala sve bi bilo lakše. No znam da je to nemoguće. Neće ona samo da sluša moje zapovesti bez objašnjenja.

Stiskam dugme na radiju i ceo auto ispunjava pesma "Delilah". Tiho šapućem stihove pesme, više za sebe, dok se krećem cestom. Moram da se nađem sa Tobijem. Izgleda da sve ovo ipak ne mogu da rešim sam. 

Dosta sam razmišljao od kad je Noel otišla. Uvek mi se vraćaju one njene reči, koje je rekla onog dana kada je napustila moj stan. One čine da mi srce uvek jače zakuca i proširi vidik mog razmišljanja.

  "Moraš raspraviti sa sobom, Zejne. Da li je ta stvar zbog koje ne želiš da živiš dovoljan razlog? Da li je to dovoljno tvog žrtvovanja. Jer... Ja nisam osoba sa kojom možeš da radiš šta ti hoćeš. I ja sam pre svega ljudsko biće. Žena koja ima osećaje za razliku od tebe i ne želi da bude povređena."  

Prokleto sam zbunjen. Ne znam šta da radim. Brunova pravda mora da izađe na videlo. Neću dopustiti da ceo svet misli da je ubijen zbog nekih dugova. Varen mora da odgovara za to. Na njegovom mestu je neki nedužan čovek, koji je bio spreman da preuzme krivicu. Sve zbog novca.

S druge strane je tu ona... Kada se to sve uopšte sa osećajima dogodilo kod mene? Kada sam postao zavisan od njenog prisustva? Umešao sam je u sve, iako ona nije ni za šta kriva. Bio sam ponesen strašću i željom za njom i započeo igru. Iz sopstvenog hira sam je uvukao u svoje probleme, koliko god poricao. Za ovih mesec dana imao sam vremena da sagledam bolje sve i shvatio sam da sam glavni i odgovorni krivac za ovo. Zato ne mogu da dozvolim da joj se nešto desi. 

Prošlo je sedam godina od Brunove smrti. Sedam godina od kako ga je Varen hladnokrvno ubio i prikrio sve dokaze. Na samu pomisao na to osećam naliv besa koji ključa u meni već toliko godina. Taj osećaj neće prestati sve dok pravda ne bude zadovoljena. Sve dok taj bezosećajan čovek ne bude iza rešetaka, neću se smiriti.