Njegova plavuša ➳ z.m.

15. deo » Ponovo se srećemo

"Odmah me pusti unutra."

Samokontrola mi nikada nije išla dobro. Pogotovo pored vrlo iritantnih osoba.

"Ali gospodine... Nemate ulaznicu, žao mi je.", nabildovan istetoviran čovek grubo ponavlja već nekoliko minuta iste reči.

"Znači, na ovom jebenom svetu se ništa ne može učiniti za džabe. Prokleti novac.", opsujem vadeći iz džepa novčanik, na šta se onaj čovek nasmeje. Glasna muzika koja dopire iz 'Angel'a' me užasno iritira kao i to što stojim pored ulaza već skoro petnaest minuta, raspravljajući se sa čuvarom.

Koji đavo će mi ulaznica u ovo smeće? Ne planiram da svoj novac dajem Varenu ni na koji način. 

"Evo ti. A sada me lepo pusti unutra. I nikome ni reči.", zapretim mu, dajući mu novac i gurajući ga sa ulaza. 

Nekoliko ljudi nestrpljivo dobaci za mnom nepristojne komentare, jer sam prvo prešao red kad sam došao, a posle se i zadržao pričajući sa onim idiotom, no svakako me briga za to. Nestrpljivo uđem u klub suočavajući se sa zagušljivim vazduhom na koji sam navikao.  Velika gužva i puno ljudi mi ne dozvoljavaju da krenem ka Varenovoj kancelariji.

Iznerviran dođem do šanka i naručim konjak. Moram prvo da se opustim malo, inače ću ga ubiti čim mu uđem u kancelariju.

Gad jedan.

Brzo ispijem času konjaka, kada mi je konobar donese i već se osetim za nijansu lakše.

"Taj viski mora da je baš dobar.", jedna plavuša stane do mene kod šanka, gledajući me pijano.

"To je zapravo konjak.", ne mogu, a da je neispravim, na šta se ona histericno zakikoće.

"Hoćeš u WC?", približi mi se licem dovoljno da mogu da namirišem veliku količinu alkohola, koju je večeras popila. A ne moram ni da govorim da je tek osam sati uveče i klub je tek otvoren. Stavi ruke na moja ramena i krene da se njiše u ritmu muzike koja svira u pozadini, dok je ja neodobrivo pogledam.

Uska čipkasta haljina i ten koji govori da ne izlazi iz solarijuma. Kosa joj je plave boje, i još u mraku mogu da primetim koliko je oštećena i ofarbana.

Noelina nikada ne izgleda tako.

"Žalim slučaj, ali radije bih naručio još jedno piće.", rukom pokažem konobaru na još jednu času konjaka, okrenuvši se na drugu stranu od ove iritirajuće i pijane devojke. Koja mi se upravo besramno nudi u prljavom WC'u.

"Lepi, pa nemoj tako. Nemoj mi reći da imaš devojku, pa si joj veran?", još jedan histeričan smeh me dočeka, kada se ponovo okrenem ka njoj.

Proklete plavuše. Samo na njih nalećem.

"Bilo bi bolje da paziš šta pričaš, dok se još kontrolišem.", hladno izgovorim, ispijajući poslednje kapi konjaka, a zatim brzim koracima krenem ka Varenovoj kancelariji ponovo. Stavljam onu plavušu samu za šankom, no ne verujem da će dugo biti sama. Pun je klub.

Provlačim se kroz masu ljudi, pokušavajući da dođem do podruma gde se nalazi njegova kancelarija.

Neprestalno guram sve oko sebe, jer niko ni ne obraća pažnju na mene. I suviše su pijani za to.

Pobednički se osmehnem kada dođem konačno do podruma. Tu već nema puno ljudi, sem nekoliko čuvara sa crnim odelima ispred njegovih vrati.

"Gospodine Malik? Tražite gospodina Varena?", jedan od njih me iznenađeno upita, na šta ja klimnem glavom potvrdno.

Svi zaposleni po klubovima znaju ko sam ja. Pogotovo Varenovi ljudi. Konkurencija u Liverpulu je ogromna, ali ako imaš veze i dovoljno lukavstva, opstaješ.