Bol u ruci natera moje kapke da se otvore. Osećam da mi ruka trni, jer sam cele noći spavala u jednom položaju. Jednom protrljam oči, te mi mrlje od maskare ostanu na prstima. Celo telo mi je premoreno i jednostavno nemam snage da se uspravim u sedeći položaj trenutno. Uzdahnem i rastegnem se, dok u isto vreme neprestalno posmatram veliku, modernu komodu koju prvu ugledam kada se probudim.
Dobrih pet minuta provedem gledajući je, a onda se konačno razbudim, setivši se da nemam takvu komodu u svojoj sobi.
Gde se nalazim?
Ovo nije moja soba.
Kao da sama uključim neki svoj alarm uzbune u telu i momentalno srce krene brže da mi radi. Krevet na kome ležim nije ni približan onom mom kući, a soba u kojoj se nalazim mi je potpuno nepoznata definitivno. Na trenutak premotam film od sinoć i setim se svih pojedinosti koje me nateraju na uzdah.
Provala u stan.
Zejn.
Ruže.
Zejnova ideja da budem kod njega u stanu i moje odbijanje.
Setim se da sam zaspala u njegovom autu prošle noći, te sam sigurna da je sve ovo njegovih ruku delo. Pogledam ispod prekrivača i kada shvatim da je odeća od sinoć na meni, osetim olakšanje.
Hvala Bogu pa nigde u blizini ne vidim Zejna. Ovaj scenario me podseća na onaj još pre dosta vremena. Kada sam se probudila pored njega u krevetu, ne znajući gde sam, samo što sada njega nema ovde, velike li radosti.
I dalje ne mogu da mu oprostim na koji način me je odveo iz stana, govoreći kako sam u opasnosti. Dlake na rukama mi se naježe kada se setim celog scenarija od juče. Uopšte nemam i dalje poverenja u njega, iako pokušavam da me 'zašititi', kako on govori.
U šta sam ja uopšte upletena?!
Šta god da je, videla sam sopstvenim očima da on nosi pištolj. Da, da odvratni pištolj. Trebalo bi da se obavesti policija o svemu ovome. Možda je i Zejn umešao svoje prste u provalu mog stana. A ja kako sam bila glupa, potrčala sam mu odmah u zagrljaj, onako dezorjentisana i uplašena.
Ustanem iz kreveta, kako bih prestala da mislim o problemima, koji su se sada još više nakupili. Krenem prema prvim vratima koje vidim. Soba u kojoj se nalazim je prijatnog izgleda sa belim zidovima. Veliki krevet se nalazi na sredini sa belim ormarom i komodom. Ima dvoje vrati i ja se usudim da krenem prema bližim. Otvorim ih i vidim dugačak hodnik. Zatim sa druge strane otvorim i druga vrata, za koje se pretpostavi da je kupatilo. Mislim da mi je ono i bilo potrebno. Uđem unutra i kada se pogledam u ogledalo šokiram se na šta ličim! Maskara mi se što od plakanja što od spavanja nalazi po celom licu, a kosa mi je skroz rasčupana. O podočnjacima da ne govorim...
Umijem se i sapunom pokušam da nekako skinem ostatke šminke. Četkicu za zube nigde ne mogu da nađem, pa zato samo vodom isperem nekoliko puta zube. Osećam veliku glavobolju. Uvek kada se uspaničim ili se desi nešto što me uzbudi, dobijem tu odvratnu migrenu. Uvek je se lako otarasim pomoću Ritinog brufena, ali teško da gde god da se nalazila trenutno ima brufena.
Kada se konačno dovedem malo u red odlučim da izađem iz sobe. Trebalo bi da do sada uveliko paničim, ko zna koga sve ima ovde, ali ne. Ne osećam strah, premorena sam za to. Juče sam toliko toga preživela da je danas moje telo iscrpljeno za tako nešto. Plus užasna glavobolja me svakog trenutka sve više nervira.
Ceo hodnik je prostran i vidim da je u pitanju veliki prostor, kada izađem iz sobe.Osećam miris neke hrane, na šta moj stomak odreaguje.
Užasno sam gladna.
أنت تقرأ
Njegova plavuša ➳ z.m.
أدب الهواة❝Opstajali smo kada smo se najmanje nadali da ćemo uspeti. To nas je valjda spojilo.❝
