Njegova plavuša ➳ z.m.

3. deo » Gospodin Iritirajući

"Noel, hajde više. Jebali te ti papiri i skice i sve. Od sedam sati si ovde, a sada je već pola osam uveče. Devojko, kako ti uspeva?"

"Evo Rita, samo još ovo."

Danas je bilo previše posla, a imala sam da završim i one papire što mi je Zek doneo, tako da sam skoro ceo dan samo radila. Nakon što me je konačno glava prestala, ovo mi je došlo kao neka obaveza, da bih prestala da mislim o glupostima.

" 'Ajde!", uzima mi skice koje sam radila za novu zgradu u Liverpulu i ja samo uzdahnem.

"Dobro, dobro. Evo samo da uzmem torbu i idemo. Hoćeš ti da me voziš kući?"

"Aha. Samo ostavi više te papire, muka mi je od njih!", kaže, dok ja uzimam torbu sa stola. Zajedno izađemo iz kancelarije, već krenuvši ka parkiralištu.

Napolju je dosta hladno i zato oblačim kaput. Ulazim na suvozačko mesto, dok miris zime nestaje i ostaje samo prijatna toplota iz grejača automobila.

Nikada nisam znala koji je auto Rita vozila, jer me automobili nisu privlačili. Verovatno zato nisam ni položila i dobila vozačku. Nasmejem se kada se setim kako je bilo kada sam prvi put sela za volan, ilegalno naravno.

"Sećaš se kada si želela da me naučiš da vozim? I na kraju samo što se nismo zakucale u znak 'stop' zbog mog totalnog neumeća da upravljam autom."

"O Bože, kako se ne bih sećala. Nikad se u životu nisam tako uplašila, a u isto vreme i toliko smejala. Nikako nisi mogla da pohvataš gde kočiš, a gde daješ gas. Dalje ruke od automobila, preklinjem te!", krene da se smeje, dok pali automobil.

Obe vežemo kaiševe i to je trenutak kada zavlada tišina. Moj pogled završi na jednoj mrlji na staklu auta. Čini mi se kao da nekoliko sekundi i ne mogu da ga odvratim. Često mi se to događa.

"Nego... Nisi mi rekla, šta je bilo ono sa Zekom? Danas te je bolela glava i nisi imala vremena ništa da mi ispričaš. Šta se zapravo desilo?", prekida tišinu, dok stajemo na crveno kod prvog semafora. Čini se kao da joj je neprijatno da pita, a u isto vreme umire od radoznalosti.

Sranje.

Pa ja treba večeras da se nađem u diskoteci sa onim tipom. Skroz sam zaboravila!

Brzo pogledam na sat na mobilnom. Skoro je osam sati i nema šanse da stignem kući da se presvučem. Moraću ovako da idem. Previše sam radoznala da saznam šta se desilo prošle večeri. Jednostavno ako želim da rasčistim s tim, potrebno mi je pre toga da znam šta treba da rasčistim. Koliko smo zapravo ja i onaj nepoznati muškarac išli daleko? Ako smo spavali zajedno potrebno je da obavim preglede. Mogu da budem zaražena nekom bolešću, pa čak i trudna! Ovo je ozbljna situacija, od koje mi se ježe se dlake na telu. Previše je teško da se nosim sa ovom situacijom, ali sama sam kriva.

Eto kad ja patim za nekim tamo kretenom koji čak i ne misli na mene! Važniji mu je posao od mene! Važnija mu je vlast od osećaja.

"Rita izvini, izvini ja... Nemam vremena. Možeš molim te ovde da staneš, moram da svratim negde. Evo obećavam, prvom prilikom sve ću ti ispričati, sve! Samo sad moram da idem. Ovo je važno." kažem, i stvarno to mislim.

Jedva sam uspela da se nosim i sa jednim muškarcem u svom životu. Sada se pojavio drugi, niotkuda.

"Jao Noel, večito u žurbi i večito kasniš. Hajde, idi spasi sebi život ili šta već. Videćemo se svakako sutra na poslu.", namigne mi,i ja je poljubim u obraz, te brzo izađem iz auta. Kako posle ovoga da je ne volim? Zar ju je moguće nevoleti?

Izlazim iz auta i odmah pređem ulicu. Iz daljine već vidim diskoteku i sada pročitam i naziv "Black moon", jer prošle noći nisam ni obraćala pažnju na to.