Njegova plavuša ➳ z.m.

4. deo » Nov posao

Nedelju dana kasnije...

Neprestalno preturam po ogromnoj, crnoj torbi u potrazi za novčanikom. Osećam na sebi čudan pogled vozača taksija, dok se nalazim glavom i bradom ispred "S&L" - firme u kojoj radim već nekoliko meseci. Od kako je Zek postao moj šef, čini mi se da se stanje pogoršalo. Larisa je bila kučka i nisam je volela, ali me nije ovoliko mučila. On me svojom pojavom podseća na sve naše lepe trenutke, što čini sve težim. Daje mi previše posla i dodatne skice za izradu kada zakasnim na posao. To čak ni Larisi nije palo na pamet!

Sve to čini zbog onih lešinara sa posla. Priče su odmah krenule, čim smo raskinuli, a on premešten na veću poziciju. Došaptavanja iza leđa i žaljenje mene. Zapravo neki su me žalili, a neki mislili da sam totalna glupača što sam i dalje u "S&L"-u. Da, pomišljala sam na to nekoliko puta. Da odem, ali sam ipak odustala. Nije se lako zaposliti u svojoj struci, kada ima toliko arhitekti u Liverpulu.

Osećam vibraciju telefona u torbi, ali ni njega ne mogu da nađem. U taksiju je zagušljivo, a namrgođen pogled vozača čini situaciju još neprijatnijom.

Dođavola!

Evo šta se desi kada nosite bezbroj nepotrebnih stvari. Nekako uspem da izvadim telefon i javim se.

"Da?", glas mi zvuči hrapavo i sigurna sam da je to od srama. Izgleda kao da nemam para ni da platim običan taksi, a zapravo ne znam gde mi je prokleti novčanik.

"Dobro Noel, gde si ti?!", čujem režanje preko telefona i odmaknem mobilni malo od uha.

"Evo me Zek, ispred firme sam. Za minut sa tamo.", brzo prekinem slušalicu, sprečivši ga da išta kaže. Pogledam na sat brzo. Debelo kasnim.

Još jednom se lažno nasmejem taksisti, koji je verovatno čuo ceo razgovor i vidim kako nervozno lupka rukom po volanu.

Opet krenem da brljam po torbi i konačno nađem novčanik. Dam novac taksisti i kada otvorim vrata auta, čujem iza sebe iritirajuće "Plavuša."

Prevrnem očima, jer me je čovek bukvalno nazvao glupom osobom. Nikada više neću sesti u taj taksi!

Setim se još jedne osobe koja me je tim imenom nazvala.

"O Bože, ponekad stvarno mislim da si ono prava plavuša."

"Pa kako to? A u glavnom sam sa plavušama završavao u krevetu na prvom sastanku."

Odmahnem glavom na sopstvene misli. Zašto umem toliko da razmišljam o glupostima? Nije kao da stalno mislim na onog muškarca iz kluba, nego se ponekad jednostavno jave ti trenuci. Kada nešto što dobro zapamtite ispliva ponovo na površinu. To bio prvi put da sam napravila nešto nepredvidivo i veoma glupo i zato sam sve zapamtila. Nisam mogla da biram, jer da jesam svaki delić sećanja bih izbrisala, no za sve je kriv moj mozak. On otežava celu situaciju. Tvrdoglav je i nedopušta mi da to prevaziđem, bar ne još.

Nedelju dana se već osećam spokojno, jer ga nisam ni videla ni čula. Stvari su se u suštini vratile u normalu, sem Zeka. On je kao oni odvratni psi. Zakačio mi se za nogu i neće da je pusti. Ma koliko god se trudila ne pušta mi nogu, a ne dozvoljava mi ni da mu se približim. Ne zna šta hoće.

Progutam knedlu kada uđem u "S&L", jer mi sigurno ni danas neće pustiti nogu. Kasnim ponovo na posao. To ga čini ljutim i nervoznim.

Nasmejem se nekolicini ljudi i mahnem im kada pogledaju u mene. Svi su naravno već odavno na poslu i gledaju me kao da sam neki grešnik, koji krši pravila.

Danas imam sive baletanke na sebi. Znala sam da moram veoma brzo da stignem na posao, a to u potpeticama nikako ne mogu. Zato sam ih obula. Brzinom svetlosti izađem iz lifta, krećući se ka Zekovoj kancelariji. Znam i sama da kasnim i zato duboko udahnem, pre nego što uđem unutra. Čist vazduh pomaže.