Njegova plavuša ➳ z.m.

11. deo » Previše posla

Tišina ispunjava celu ulicu kojom prolazim autom. Cesta je skoro sasvim prazna što mi odgovara. Blještave svetiljke mi osvetljavaju put, dok ja polako usporavam svoj džip i parkiram ga na trotoaru, gde svetiljka ne radi.

Okolo je mračno i sasvim dovoljno udaljeno od 'S&L'a'. Nogom kročim na ravan, asfaltiran put, a Tomov auto je već parkiran dosta dalje od mene. Lakim, velikim koracima mi se približava u crnom odelu i torbom u ruci.

Koristim taj trenutak da na glavu navmestim crnu kapu i pogledam na sat.

00:23h.

Ponoć je prošla, što mi namesti osmeh na lice. Rukama prođem po svojoj maloj bradi, te ih brzo sklopim zajedno. Užasno je hladno. U Liverpulu je već krenula zima i temperature ispod nule, iako zvanično još nije objavljeno na vestima.

Krenem ka velikoj kompaniji, od sivog mermera, spreman da još večeras završim ovaj posao. Tom me prati u stopu i oboje se pogledamo kada ispred firme vidimo stražara. Stoji nekoliko metara udaljen od nas i pažljivo nas promatra.

Ležerno uvučem ruke u džepove.

"Kristijane?", sa nekim pomalo zastrašujućim osmehom mu se obratim, pokušavajući da se ne obazirem na hladan vetar koji čini da mi se sve dlake na telu naježe.

Njegov pogled postane tup, uplašen, a usne mu na trenutak zadrhte. Volim kada me se ljudi plaše. Pogotovo oni sa kojim radim, to mi daje dobru reputaciju.

"Gospodine Malik, sve je spremno.", ispusti tih promukli šaptaj, na koji ja samo klimnem glavom.

Oduvek su se svi prodavali za male pare. Mogu sa Kristijanovog lica da vidim da sve ovo radi jer mu je potreban novac. Nije lako othraniti troje dece i ženu koja stalno pridikuje.

"Da čujem izveštaj.", Tom se sa druge strane oglasi. Ni ne trudi se da bude fin, već gleda u Kristijana, kao da mu potpuno ne veruje.

"Ima još dvojice stražara. Jedan je na zadnjem ulazu. Drugi je u sobi sa kamerama. On ima pogled na sve snimke u hodnicima. U kancelarijama nema kamera. Otići ću odmah do njega, zamajavaću ga dok vi obavite posao. Čim izađete iz firme dajte mi znak. Imaću dovoljno vremena da sredim snimke na kojima ste i gotovo." Pažljivo slušam šta govori, a zatim Tomu dam znak da je sve dobro.

"Pare dobijaš odmah po završetku posla. Odmah će ti na račun stići novac.", potapšem ga jednom po ramenu, dok on kuca šifru za ulazak u firmu. Kada svi zaposleni završe posao, za bilo kakav ulazak ili izlazak iz 'S&L'a' potreban je šifrovan kod na glavnom ulazu.

Vrata na trenutak zapište, a zatim ih Kristijan otvori. Zadovoljno mu se osmehnem, te prođem jednom kroz kosu, kako bih se smirio, i uđem unutra. Tom ulazi za mnom, a Kristijan nam daje znak da odlazi kod stražara sa kamerama.

U trenutku kada kročim u ogroman hodnik, belih zidova i tamnih pločica po podu, isključujem sve emocije. Imam samo jedan zadatak, i dok ga ne završim ne odlazim odavde. Smiren sam, jer sam već bio ovde i znam otprilike gde se šta nalazi. Iako mi je mapa kompanije u džepu, za svaki slučaj.

Okrenem se k Tomu i očima mu pokažem da otvori crnu torbu, koju sve vreme drži u levoj ruci.

"Rukavice i lampu?", tiho pita, na šta ja samo pokažem palac u vis kao znak potvrde. Kožne, crne rukavice lepo namestim na ruke, a lampu stavim u slobodan džep na kožnoj jakni.

"Da završimo i ovo."

Svetlo je prigušeno u hodniku, a kladim se da je u kancelarijama mrak.

Pogledam oko sebe, posmatrajući taj organizovan prostor. Ironično bi i bilo da sve nije skladno, s obzirom da se radi o arhitektonskoj firmi.

Moramo biti brzi i tačni.